Бијељински “Дуван” а.д. обиљежио 34 године постојања: Производња дувана све скупља, дуванари не одустају од производње
Извор: Семберија инфо / Љ. Љубојевић
Традиционалним окупљањем произвођача дувана из Семберије и Посавине, бијељинско предузеће “Дуван” а.д. које се бави производњом, откупом и прерадом дувана, обиљежило је данас Дан фирме, тридесет и четири године рада и постојања.
Чедо Готовчевић, директор предузећа “Дуван” каже да је ова година за произвођаче дувана била нешто лошија у односу на прошлу годину. Ипак, од производње дувана на овим просторима се не одустаје.
“Ми смо приликом уговарања овогодишње производње дувана договорили да повећамо откупну цијену за око 33 одсто. Принос је мало подбацио, али је откупна цијена покрила ту разлику, тако да можемо говорити о просјечној години у којој ће се некако преживјети. Имамо око 100 копераната на подручју Семберије и Посавине, по педесетак у ове двије регије. Уговарали смо садњу на око 200 хектара, а засађено је 210 хектара. Очекивали смо нешто већи принос, али су прољећне обилне кише и љетња суша у великој мјери умањили принос, у просјеку за око 35 одсто. Планирали смо да откупимо око 290 тона дувана, а откупили смо 220 тона. Годинама већ испуњавамо редовно обавезе према нашим кооперантима, јер је циљ да сачувамо ову производњу и да остваримо било какву зараду. С обзиром на то да је ресорно министарство обећало подстицај у износу од 350.000 КМ, можда ће то значити очување производње дувана и постепено враћање овој производњи оних старих произвођача. Половином фебруара договараћемо услове за наредну сезону”, каже Чедо Готовчевић.
Ружа Трифковић (69) из Средње Чађавице годинама већ сади дуван на површини од два хектара. У овај тежак и мукотрпан посао укључена је и њена кћерка.
“Имамо само једну сушару, тако да не повећавамо површине. Ова година је била кишна, прошла сушна. Имали смо принос око стотину килограма сувог листа дувана по дунуму. У овој години била је боља откупна цијена, али је принос подбацио. Задовољни смо, ипак, овом сезоном. Има и неке користи од овог изузетно тешког посла. Кћерка и ја садимо дуван и живимо од тога. Посао је тежак и захтјеван. Све теже налазимо и сезонске раднике. Имамо ми пуно и других обавеза на имању. Некако издржавамо”, каже Ружа Трифковић.
Бато Тешић из Љељенче већ три деценије производи дуван.
“Некада сам дуван садио на десет хектара, а сада сам смањио производњу на шест хектара. Услови су тешки, нема радне снаге. Година је била лоша. Имао сам принос око осамдесет до стотину килограма по дунуму. Откупна цијена је повећана, али би требало још да се повећа. Дуван садим и обрађујем са дјецом и они ме спашавају. Земљиште је седма класа. Морамо да радимо и да се мучимо”, каже Бато Тешић, истичући да ујутро прелази по стотину километара да би сакупио бераче дувана.
Петар Илишковић из Горње Слатине код Шамца дуван производи већ двадесетак година. Каже да је и он смањио површине под дуваном.
“Услови за производњу дувана су тешки, тако да пријети опасност и од гашења ове производње. Радим тек толико да бих одржао ову производњу. Бијељински “Дуван” је коректан према нама, али је производња изузетно скупа. Скупи су енергенти, нема радне снаге. Комбајн за брање је за нас прескупа инвестиција. На подручју Посавине и Семберије производи се квалитетан дуван. Моја дјеца неће садити дуван, тако да та обавеза остаје на мени и мојој супрузи”, каже Илишковић.
Традиционалним окупљањем произвођача дувана из Семберије и Посавине, бијељинско предузеће “Дуван” а.д. које се бави производњом, откупом и прерадом дувана, обиљежило је данас Дан фирме, тридесет и четири године рада и постојања.
Чедо Готовчевић, директор предузећа “Дуван” каже да је ова година за произвођаче дувана била нешто лошија у односу на прошлу годину. Ипак, од производње дувана на овим просторима се не одустаје.
“Ми смо приликом уговарања овогодишње производње дувана договорили да повећамо откупну цијену за око 33 одсто. Принос је мало подбацио, али је откупна цијена покрила ту разлику, тако да можемо говорити о просјечној години у којој ће се некако преживјети. Имамо око 100 копераната на подручју Семберије и Посавине, по педесетак у ове двије регије. Уговарали смо садњу на око 200 хектара, а засађено је 210 хектара. Очекивали смо нешто већи принос, али су прољећне обилне кише и љетња суша у великој мјери умањили принос, у просјеку за око 35 одсто. Планирали смо да откупимо око 290 тона дувана, а откупили смо 220 тона. Годинама већ испуњавамо редовно обавезе према нашим кооперантима, јер је циљ да сачувамо ову производњу и да остваримо било какву зараду. С обзиром на то да је ресорно министарство обећало подстицај у износу од 350.000 КМ, можда ће то значити очување производње дувана и постепено враћање овој производњи оних старих произвођача. Половином фебруара договараћемо услове за наредну сезону”, каже Чедо Готовчевић.
Ружа Трифковић (69) из Средње Чађавице годинама већ сади дуван на површини од два хектара. У овај тежак и мукотрпан посао укључена је и њена кћерка.
“Имамо само једну сушару, тако да не повећавамо површине. Ова година је била кишна, прошла сушна. Имали смо принос око стотину килограма сувог листа дувана по дунуму. У овој години била је боља откупна цијена, али је принос подбацио. Задовољни смо, ипак, овом сезоном. Има и неке користи од овог изузетно тешког посла. Кћерка и ја садимо дуван и живимо од тога. Посао је тежак и захтјеван. Све теже налазимо и сезонске раднике. Имамо ми пуно и других обавеза на имању. Некако издржавамо”, каже Ружа Трифковић.
Бато Тешић из Љељенче већ три деценије производи дуван.
“Некада сам дуван садио на десет хектара, а сада сам смањио производњу на шест хектара. Услови су тешки, нема радне снаге. Година је била лоша. Имао сам принос око осамдесет до стотину килограма по дунуму. Откупна цијена је повећана, али би требало још да се повећа. Дуван садим и обрађујем са дјецом и они ме спашавају. Земљиште је седма класа. Морамо да радимо и да се мучимо”, каже Бато Тешић, истичући да ујутро прелази по стотину километара да би сакупио бераче дувана.
Петар Илишковић из Горње Слатине код Шамца дуван производи већ двадесетак година. Каже да је и он смањио површине под дуваном.
“Услови за производњу дувана су тешки, тако да пријети опасност и од гашења ове производње. Радим тек толико да бих одржао ову производњу. Бијељински “Дуван” је коректан према нама, али је производња изузетно скупа. Скупи су енергенти, нема радне снаге. Комбајн за брање је за нас прескупа инвестиција. На подручју Посавине и Семберије производи се квалитетан дуван. Моја дјеца неће садити дуван, тако да та обавеза остаје на мени и мојој супрузи”, каже Илишковић.
