АМАТЕРСКО ПОЗОРИШТЕ „ДУГА“ ИЗ ЛОПАРА И ПОЗОРИШНА КАРИЈЕРА ДРАГАНА ЛУКИЋА
Глумци аматери који уљепшавају свој и туђе животе
Неколико бројева раније, „Семберске новине“ су писале о вијеку постојања и рада основне школе у Лопарама. Са директором лопарске Основне школе „Свети Сава“, Драганом Лукићем, том приликом, смо разговарали о овом важном јубилеју, али и још неким темама из мајевичког краја.
Драган Лукић је познат по свом ведром духу, оптимизму и лијепој ријечи. Овакви људи имају велику покретачку енергију и представљају украс сваког друштва у ком се нађу, без обзира ради ли се о послу, култури, забави или нечему четвртом. У младости је играо у фолклорном ансамблу, свирао гитару, пјевао... Крајем 1980-тих био је предсједник Општинске конференције омладине Лопаре.Тих година је ова организација покренула културну манифестацију „Младост Мајевице“.
Као наставник у основној школи Драган је прихватио приједлог Миодрага Лукића, књижевника из Швајцарске, те са једним бројем ентузијаста покренуо Аматерско позориште „Дуга“.
- Прије 12 година Миодраг Лукић је дошао на идеју да се и у Лопарама оснује једно позориште по узору на позориште „Дуга“ које је 2005. године основао у Швајцарској. Ја сам тада, на ту аудицију отишао онако, као просвјетни радник, да видим шта се дешава. Није ми било на крај памети да ја ту учествујем. И онда, на тој аудицији питају ко зна лијепо рецитовати. Неко узвикне моје име, ја иступим, није ми било тешко, прочитам неки текст и, ето... Тако је почела моја „каријера“ у позоришту“, са осмјехом је Драган Лукић описао своје прве кораке на даскама које живот значе.
На позорници, Драгану су друштво правили колеге и ученици из ОШ „Свети Сава“ Лопаре. Њихова прва представа била је комедија „Едукована жена“ коју су средином 2012. године премијерно одиграли у оквиру манифестације „Дани дијаспоре“ у Лопарама. Наставак ове представе, под називом „Нећу кући“ на сцену је постављен двије године касније. Убрзо потом стиже и представа „Гастарбајтер“ која је, уз представу „Едукована жена“ снимљена и приказивана на БН телевизији. Поред тога, лопарска „Дуга“ је са својим представама небројено пута наступала у Швајцарској, Аустрији, Словенији, Хрватској и БиХ.
- Нисмо се надали оваквом успјеху. Нит’ смо се надали, нити смо ишта очекивали. Ипак смо ми аматери. Сви смо ми ушли у свијет глуме да мало промијенимо, да уљепшамо нашу свакодневицу, да на моменат постанемо неко други, па још ако неког и засмијемо и њему омилимо дан, то нам је највећа награда. Мени лично, омиљени лик којег глумим је Ђуро, гастарбајтер. Мој лик је слика паметног, мудрог сељака који јако добро разумије свијет око себе, али не може да се уклопи у тај свијет. У тој његовој „располућености“ је суштина наше представе, онај духовни и емоционални извор из којег смо на представама појили нашу публику, и смијехом и сузама“, рекао је Драган за „Семберија инфо“.
Поред поменутих представа лопарско аматерско позориште је у периоду од 2010. до 2020. године на сцену поставило још десетак представа („И да сам паметан полудио бих“, „Идеална жена“, „Аутошовинисти“...). Током свих претходних година чланови овог позоришта су били: у улози режисера - Слађана Илић, наставница српског језика, док су глумачку поставу чинили Александра Митрић, Јелена Спасојевић, Јелена Лазаревић, Драган Лукић, Велибор Ивановић, Сања Влачић-Лукић, Триво Кецман, Ирена Лукић и Сања Симикић. За тон и расвјету се бринуо Жељко Божић, а у припремама су помагали Јасна Лукић и Славенка Илић, као и сам аутор представа Миодраг Лукић.
- Током десет година дјеловања кроз ову позоришну трупу је прошло десетак наших ученика. Био бих субјективан када бих причао о њиховом таленту, ипак су то били наши ученици, али су за мене лично, на сцени били јако добри, предани, концентрисани... Већина њих, нажалост, више није у Лопарама. Студирају или раде, од Беча до Београда, Новог Сада, Бијељине. Милина ми је гледати их овако успјешне и рачунам да им је и искуство стечено у нашем позоришту помогло у рјешавању животних изазова и постизању успјеха. Ако је тако, мени не треба веће признање у животу“, рекао је Драган Лукић.
Нажалост, позориште „Дуга“ из Лопара једна је од жртава пандемије корона вируса. Посљедњу представу су извели почетком 2020. године, тек пред избијање глобалне епидемије. Прошле су три године, а лопарска позоришна сцена и даље чека повратак својих ентузијаста.
- Наши људи не могу да разумију једну ствар. Ми смо глумци аматери. Осим духовне, нико од нас овдје није остварио никакву материјалну корист. „Па што радите то’’, знају нас питати. Па дружимо се, проводимо, како се то сад модерно каже, квалитетно вријеме заједно, глумимо... Тешко људи схватају колико нам је овај глумачки ангажман уљепшао дане и животе. Завладао је такав систем вриједности да је људима несхватљиво да неко може нешто радити – џаба! И још да је задовољан и срећан што то ради. Још срећнији смо, јер смо и људима, који су нас гледали, помогли да, и кроз смијех и кроз сузе, открију љепоту у себи“, закључио је Драган Лукић на крају разговора за „Семберија инфо“.
Семберске новине - Семберија инфо
Неколико бројева раније, „Семберске новине“ су писале о вијеку постојања и рада основне школе у Лопарама. Са директором лопарске Основне школе „Свети Сава“, Драганом Лукићем, том приликом, смо разговарали о овом важном јубилеју, али и још неким темама из мајевичког краја.
Драган Лукић је познат по свом ведром духу, оптимизму и лијепој ријечи. Овакви људи имају велику покретачку енергију и представљају украс сваког друштва у ком се нађу, без обзира ради ли се о послу, култури, забави или нечему четвртом. У младости је играо у фолклорном ансамблу, свирао гитару, пјевао... Крајем 1980-тих био је предсједник Општинске конференције омладине Лопаре.Тих година је ова организација покренула културну манифестацију „Младост Мајевице“.
Као наставник у основној школи Драган је прихватио приједлог Миодрага Лукића, књижевника из Швајцарске, те са једним бројем ентузијаста покренуо Аматерско позориште „Дуга“.
- Прије 12 година Миодраг Лукић је дошао на идеју да се и у Лопарама оснује једно позориште по узору на позориште „Дуга“ које је 2005. године основао у Швајцарској. Ја сам тада, на ту аудицију отишао онако, као просвјетни радник, да видим шта се дешава. Није ми било на крај памети да ја ту учествујем. И онда, на тој аудицији питају ко зна лијепо рецитовати. Неко узвикне моје име, ја иступим, није ми било тешко, прочитам неки текст и, ето... Тако је почела моја „каријера“ у позоришту“, са осмјехом је Драган Лукић описао своје прве кораке на даскама које живот значе.
На позорници, Драгану су друштво правили колеге и ученици из ОШ „Свети Сава“ Лопаре. Њихова прва представа била је комедија „Едукована жена“ коју су средином 2012. године премијерно одиграли у оквиру манифестације „Дани дијаспоре“ у Лопарама. Наставак ове представе, под називом „Нећу кући“ на сцену је постављен двије године касније. Убрзо потом стиже и представа „Гастарбајтер“ која је, уз представу „Едукована жена“ снимљена и приказивана на БН телевизији. Поред тога, лопарска „Дуга“ је са својим представама небројено пута наступала у Швајцарској, Аустрији, Словенији, Хрватској и БиХ.
- Нисмо се надали оваквом успјеху. Нит’ смо се надали, нити смо ишта очекивали. Ипак смо ми аматери. Сви смо ми ушли у свијет глуме да мало промијенимо, да уљепшамо нашу свакодневицу, да на моменат постанемо неко други, па још ако неког и засмијемо и њему омилимо дан, то нам је највећа награда. Мени лично, омиљени лик којег глумим је Ђуро, гастарбајтер. Мој лик је слика паметног, мудрог сељака који јако добро разумије свијет око себе, али не може да се уклопи у тај свијет. У тој његовој „располућености“ је суштина наше представе, онај духовни и емоционални извор из којег смо на представама појили нашу публику, и смијехом и сузама“, рекао је Драган за „Семберија инфо“.
Поред поменутих представа лопарско аматерско позориште је у периоду од 2010. до 2020. године на сцену поставило још десетак представа („И да сам паметан полудио бих“, „Идеална жена“, „Аутошовинисти“...). Током свих претходних година чланови овог позоришта су били: у улози режисера - Слађана Илић, наставница српског језика, док су глумачку поставу чинили Александра Митрић, Јелена Спасојевић, Јелена Лазаревић, Драган Лукић, Велибор Ивановић, Сања Влачић-Лукић, Триво Кецман, Ирена Лукић и Сања Симикић. За тон и расвјету се бринуо Жељко Божић, а у припремама су помагали Јасна Лукић и Славенка Илић, као и сам аутор представа Миодраг Лукић.
- Током десет година дјеловања кроз ову позоришну трупу је прошло десетак наших ученика. Био бих субјективан када бих причао о њиховом таленту, ипак су то били наши ученици, али су за мене лично, на сцени били јако добри, предани, концентрисани... Већина њих, нажалост, више није у Лопарама. Студирају или раде, од Беча до Београда, Новог Сада, Бијељине. Милина ми је гледати их овако успјешне и рачунам да им је и искуство стечено у нашем позоришту помогло у рјешавању животних изазова и постизању успјеха. Ако је тако, мени не треба веће признање у животу“, рекао је Драган Лукић.
Нажалост, позориште „Дуга“ из Лопара једна је од жртава пандемије корона вируса. Посљедњу представу су извели почетком 2020. године, тек пред избијање глобалне епидемије. Прошле су три године, а лопарска позоришна сцена и даље чека повратак својих ентузијаста.
- Наши људи не могу да разумију једну ствар. Ми смо глумци аматери. Осим духовне, нико од нас овдје није остварио никакву материјалну корист. „Па што радите то’’, знају нас питати. Па дружимо се, проводимо, како се то сад модерно каже, квалитетно вријеме заједно, глумимо... Тешко људи схватају колико нам је овај глумачки ангажман уљепшао дане и животе. Завладао је такав систем вриједности да је људима несхватљиво да неко може нешто радити – џаба! И још да је задовољан и срећан што то ради. Још срећнији смо, јер смо и људима, који су нас гледали, помогли да, и кроз смијех и кроз сузе, открију љепоту у себи“, закључио је Драган Лукић на крају разговора за „Семберија инфо“.
Семберске новине - Семберија инфо
