У такмичењу за „Златног медвједа” су и провокативни румунски филм „Лоша срећа куца или Луди порно” Радуа Жудеа и визуелно моћан „Природно свјетло” мађарског аутора Денеша НађаИз румунског филма „Лоша срећа куца или Луди порно” (Фотографије: Прес-служба Берлинала)
​
Од свега до сада виђеног на стриминг менију пандемијског 71. Берлинала највише еха и смијеха изазива нови (копродукцијски) филм румунског аутора Радуа Жудеа назван „Лоша срећа лупа или Луди порно”, као не само естетска, иконографска или значењска провокација већ и као филм у којем ама баш сви јунаци носе маске. Пресликани стварни живот у последњих годину дана. Жуде је снимио филм у ово наше доба короне.

И још какав! Тешко га је овако на брзину и у мало простора до краја дефинисати, али у најкраћем: ријеч је о интелигентно и сатирично сроченом, готово експерименталном филмском триптиху у којем се треш-порно иконографија мијеша с готово документаристички снимљеним сликама стресног свакодневног живота на букурештанским улицама и са серијом наизглед лаконски изабраних статичких слика замишљених да представљају енциклопедију симбола овог нашег времена. Звучи компликовано, али када се филм погледа није тако. Све је јасно. Свака намјера Радуа Жудеа да суочи своје земљаке, али и свјетско гледалиште са сопственим предрасудама, дубоко укоријењеним лицемјерством, са свим псеудополитичким свезнањем које чучи у свима нама и са свим оним о шта се саплићемо и губимо у дискурсима на друштвеним мрежама на којима смо бомбардовани „јединим и правим истинама”.
Филм почиње шокантно, експлицитним сценама жестоког секса на којима би позавидјели челници порно-индустрије.  Можда би се то гледаоцу могло учинити чак и неукусним, да одмах послије не слиједи оно што слиједи. Актери с овог филма у филму су школска професорка историје и њен супруг и требало би да буде ријеч само о њиховој интими да та интима није постала јавна. Неко је њихов кућни снимак ставио на интернет, постао је виралан и доступан свима, и то не само на сајтовима на којима завршавају „филмови за одрасле”. Професорку може да види читав свијет. И њене колеге и њени ђаци. И од тог тренутка Раду Жуде отвара у брзопотезном ритму Пандорину кутију сваколиких мишљења, гротескних теорија завјере, задирући и у поље светог румунског шовинизма унутар постсоцијалистичког друштва у којем се и даље одбија суочавање с неславним дјеловима не тако давне прошлости. Школска дебата о професоркином чину претвара се у суђење не само њеног „морала” већ и суђење праву на интимност и тако све до права на постојање...

Посебну интригу чини сам крај филма. Заправо, краја нема. Раду Жуде нуди чак четири могуће верзије расплета. На гледаоцу је да одабере онај који му се највише свиди...

Суочавање с неславним дијеловима сопствене историје нуди и мађарски (такође вишеструко копродукцијски) филм „Природно свјетло” Денеша Нађа. Он радњу свог филма смјешта у вријеме Другог свјетског рата и говори о једном од злочина који су починили Мађари као њемачки савезници.

Негдје 1943. године на бескрајним територијама окупираног Совјетског Савеза, пред почетак дуге, хладне и тешке зиме, посебна јединица мађарске војске има задатак да путује по шумама и мочварама, од села до села у потрази за партизанским групама. Боравак у сиротињским селима, међу локалним живљем исцрпљеним дочекивањем и испраћањем разних војски, главног јунака, официра Иштвана Семетку суочиће с низом моралних дилема и питањима шта у рату треба чинити да би се преживјело. Ту је и сцена паљења амбара у којем су затворени становници села. Ратни злочин који се не смије заборавити.

У овом моћном Денешовом дебију у форми дугометражног играног филма посебну снагу даје естетика влажне природне свјетлости и атмосфера житког блата и магловитих шума који симболизују човјека – мушкарца у рату током силаска у непознато. Када се пред њим отвара амбис дилема и када се перцепција о томе шта је добро, а шта је зло лако изгуби...