Владислав Петковић Дис, српски пјесник и родољуб, један је од књижевника са најкотроверзнијим статусом и биографијом. Био је извјештач са фронта у Балканским ратовима. За вријеме Првог свјетског рата преживио је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску, гдје пише своју последњу збирку пјесама “Недовршене пјесме”.

При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће њемачка подморница код Крфа 16.марта 1917. године . Брод је торпедован, Дис гине на лицу мјеста, а многа његова дјела су потонула заједно са њим.

У вријеме када је ступио на пјесничку сцену, критика га је дочекала на нож – тврдили су да је његова поезија одвећ песимистичка, са смрћу као доминантним мотивом. Јован Скерлић га је окарактерисао као лошег песника, са болесним идејама. Скерлић је Диса критиковао и зато што је окренут себи, али њега то није претјерано узбуђивало – Дис је био окренут стварности у којој живи, а она није била баш блистава.

Од својих савременика био је лоше оцијењен, али је зато славу доживио од наследника, када је 1930-их глорификован и чак проглашен за најбољег пјесника модерне, што је била друга крајност. Међутим, тек 1960-их доживљава пуну сатисфакцију, сврставају га одмах иза Дучића и Ракића.

Дис је рођен у Заблаћу 10. марта 1880, био је сасвим осредњи ђак, али је у седмом разреду гимназије у Чачку написао своју прву пјесму “На прозору свијећа гори” и то на њемачком језику. Војску није служио. Ослобођен је због уских груди и, по препоруци пријатеља, постаје привремени учитељ у селу Прлити испод Вршке Чуке, код Зајечара. Након двије године напушта учитељско мјесто и одлази у Београд гдје улази у боемско друштво. 

Било је то вријеме када се живјело по кафанама које су биле и једина састајалишта. Знало се да се, када изађе, часопис у кафани прочита од корица до корица. Када се појави ново књижевно име, кафане забрује. Глумци су представе настављали у кафанама. 

Висок и мршав, подуже косе и сасвим необичних бркова, бивши учитељ из околине Зајечара тек уз помоћ Нушића успијева да пронађе прво запослење-  радио је као кантарџија на савамалској трошарини и жалио се пријатељима да поваздан мора да мјери шљиве.. Од прве плате штампао је подсјетницу на којој је писало само – Дис.  ћириличним писмом.

Његов кафански начин живота умногоме се измијенио послије венчања са Христином-Тинком, младом и лијепом поштанском службеницом коју је одмах смјестио у своје стихове. 

Прву књигу пјесама “Утопљене душе” објављује 1911. године. Није знао стране језике, о новој умјетности је сазнавао само преко разговора са образованијим људима, није имао директне узоре. Био је талентован, али у језичком смислу његова поезија је од криртикен карактерисана као недотјерана..

Показао је у својој поезији елементе надреализма који се јављају у Европи тек 1920-их. Његова поезија је слична Бодлеру, иако га никад није читао. Године 1913. објавио је другу збирку „Ми чекамо цара”, која по мишљењу критике умјетнички заостаје за првом.

Најпознатије и највредније пјесме Владислава Петковића Диса су: „Тамница”, „Можда спава” и „Нирвана”, а важи за песника кога наши глумци најрадије рецитују.

Градска библиотека у Чачку „Владислав Петковић Дис” од 1964. године додјељује Дисову награду за животно дјело савременог југословенског, односно српског пјесника. Дисова награда се својом дуготрајношћу, избором добитника, саставима жирија чврсто укоријенила на мјесту једне од најпрестижнијих домаћих пјесничких и књижевних награда, а награда се уручује на завршној свечаности „Дисовог прољећа”.

​Семберија инфо