За Васкрс на Сејшелима једини православни свештеник, Србин Сергиос Јаношевић служио је свету литургију и ове, као и претходних година. Окупио је десетине православних вјерника различитих националности у свом скромном дому чији је један дио претворио у прву сејшелску православну цркву.

Једину православну светињу на Сејшелима основао је Београђанин Срђан Јаношевић.

Срђан Јаношевић је дипломирани хемичар, рођени Београђанин, који је одрастао и дуго живио у Сарајеву, радио је у ЈАТ-у. Његова супруга Весна, рођена у Сарајеву, цио радни вијек провела је у новинарству, а била је заправо професор француског језика.

“Први пут сам прелетео атлантски океан 1972. године, када сам се преко Лондона упутио у Монтреал, где је тад било могуће видети потпуно помрачење Сунца. Било је узбудљиво, после много година рада на авионима, коначно њима и полетети”, свједочи Срђан.

Послије двије године стигао је на Сејшеле.

“Ми смо били прва група туриста из Југославије. Поново сам дошао 1981, али сам тад повео и породицу. Развијали су се контакти и пријатељства, и 1987. године добио сам понуду за посао у Викторији”, прича Срђан. Сејшелској авио-компанији били су потребни експерти, па је преко званичне техничке помоћи југословенске владе Сејшелима добио понуду за посао.

“Весна је добила посао на Радио-телевизији Сејшела, дуго једини телевизијски канал. Намеравали смо да останемо неколико година. Али, човек снује, а Бог одређује… У Босни је почео рат. Преко ноћи смо остали без дома, привремени дом постао је наше стално станиште”, прича Срђан за Сербиан Тимес.

Највећи проблем на маленим Сејшелима је простор. Сваки комад земље је скуп и тешко доступан. Много труда је уложено да Православна црква добије свој објекат, било је неиспуњених обећања, потенцијалних донатора, иницијативу је подржао чак и предсједник државе, иначе англикански свештеник.

Отац Сергиос није дао да га неизвесност паралише, дио своје куће је претворио у цркву, коју већ деценију и по походе вјерници и сви које занима једина православна богомоља на острвима.

Црква носи име Светог Димитрија Солунског, а Митровдан је и крсна слава Јаношевића. Фресака нема, већ са зидова посјетиоце посматрају иконе Светог Саве, Светог Ђорђа, оца Герасима, руске царске породице.

Из богомоље се излази на пространу терасу са погледом на океан.

“Удаљенима од отаџбине и ближњих, вера нам је постала велика утеха. Проводимо време у тиховању и молитви, у читању Светог писма. Свештеник који нас је венчао и крстио нашу ћерку, отац Радомир Аћимовић из Лондона, много нам је у почетку помогао. Вера се остварује у заједници, тако да смо помогли да се оснује православна заједница на Сејшелима”, прича отац Сергиос.

Маја 2009. године, митрополит Иринополиса (Танзаније и Сејшела) Александријске (грчке) патријаршије са сједиштем у Дар ес Саламу, господин Димитриос, дошао им је у посјету.

Тад је први пут одслужена света архијерејска литургија на овим острвима.

Митрополит је понудио оцу Сергиосу да води православну парохију на Сејшелима.

“Тада сам навршио 62 године. Осетио сам то као Божји позив. Митрополит ме је прво послао у манастир Тари на острву Родос, да се обучим за свештеника. Тај манастир је чудесан, старији је од једног миленијума, посвећен светом Архангелу Михаилу", сјећа се отац Сергиос.

У манастиру га је, каже, тад дочекао монах, Србин из Обреновца а игуман је био из – Уганде. У манастиру је био само један Грк, сви остали са разних меридијана.

“После обуке сам рукоположен за свештеника, 13. 12. 2009. године, у цркви Пресвете Богородице Животворног извора. Кога сам ја могао позвати да у Солуну присуствује том чину који ће ми променити живот? Само моју супругу и ћерку. Али, митрополит Димитриос је позвао своју духовну децу из целе Грчке да дођу на службу. Аутобусима је стигло више од хиљаду верника! После тог светог чина вратио сам се у манастир Тари да одслужим четрдесет литургија. То је обавеза новорукоположених свештеника. Онда сам био спреман за прву васкршњу службу у новоуспостављеној парохији – Сејшелима”, прича свештеник у осмој деценији живота, и даље једини православни свештеник у овој далекој земљи.

Служба на креолском

Смарагдно-тиркизни океан као да учествује у литургијама, које се служе на енглеском језику, а понекад и на српском, црквенословенском, грчком или руском.

“Митрополит Димитриос дао је благослов да се служба врши на енглеском, како би је разумели парохијани који су се овде сјатили из разних делова света”, објашњава отац Сергиос.

”Моја ћерка Срђана”, каже отац Сергиос, “превела је службу и на креолски. То је, наравно, први превод у историји православног богослужења на овај језик, а ја сам крстио и прве Сејшелце у православну веру.”

Прва креолска православка, осамнаестогодишња Алиса, добила је име Хелена, а кума јој је била свештеникова ћерка Срђана.

“После крштења, њој као да је све кренуло у животу. Добила је стипендију да студира на Новом Зеланду, али се и целокупна породична финансијска ситуација побољшала”, прича отац Сергиос.

Свети Василије на Сејшелима

Ћерка Срђана је на богослужењима хоровођа, а супруга Весна је такође пјевала, припремала нафору и радила све што је жени дозвољено у цркви. Весна је, нажалост, преминула прије непуних годину дана.

“Док сам радила на Телевизији Сарајево, снимала сам документарне филмове и за њих више пута била награђивана. Током рата архива је изгорела”, говорила је Весна која је и на Сејшелима снимала документарце.

Један од њих је документарац о цару Константину и царици Јелени – “Од Наисуса до Константинопоља”, уочи обиљежавања хиљаду седамсто година Миланског едикта. Ћерка Срђана је превела дијелове седамнаест књига из оксфордске библиотеке, а помагала је Весни и у монтажи. Набројила је фестивале и цркве широм свијета гдје је овај филм приказиван, са нарочитим поносом казала ми је да га је приказала и Руска православна телевизија “Сојуз”, која емитује своје програме у 187 земаља.

“Премијери на Сејшелима присуствовале су многе важне личности, као и почасни англикански архиепископ за земље Индијског океана. Идеју сам добила када нам је митрополит Грчке православне цркве Димитриос дошао у посету и донео икону цара и царице. Нешто касније сам видела њихове мошти на Кипру и обузела ме је жеља да урадим филм”, рекла је она.

Весна је камером забиљежила и путовања по Јапану, Индонезији, Хонгконгу, Барбадосу, Светој Луцији, Хаитију, Гвадалупеу, Мартинику… Њен филм о Хаитију добио је награду за највеће креативно остварење. Посебан филм о мочварама снимила је по пројекту Европске уније.

Весна је на Сејшелима била и професорка естетике, психологије и граматике визуелног језика на новооснованој школи новинарства. Њен филм о Сејшелским острвима се и данас користи у школама и повремено емитује на телевизији.
“Један брачни пар из Украјине посетио је Острог по мојој препоруци и успели су да од свештенства за нашу цркву добију честице моштију. Много волим Светог Василија и сматрам највећим Божијим провиђењем то што је он чак и овде, на Сејшелима, и физички присутан међу нама”, причала са усхитом Весна.

Није пропустила да нагласи како на цијелом свијету највише воли Београд, који за њу има посебну чар, прије свега стога што тамо живи већина њихових пријатеља.

“Толико се дружимо са драгим људима тамо, да често ручамо и вечерамо по неколико пута дневно!”, причала је раздрагано.

Ипак, скромно је прећутала како је 2014. године организовала прикупљање помоћи за поплављена подручја у Србији, што је побудило хуманост и код мјештана Сејшелаца.

Нажалост, Весну је болест сасвим савладала. Преминула је 15. јуна 2023. Њена сахрана показала је колико је свештеникова породица цијењена на острвима, колико је благотворан њихов рад не само за малену православну заједницу, већ и за све острвљане. Сахрани су присуствовали предсједник државе, предсједник суда, замјеник предсједавајућег парламента, католички и англикански епископи, руски амбасадор са помоћницима, дошли су Веснини ученици са телевизије, многи новинари – њени сарадници.

“Парохијани и пријатељи су беспрекорно организовали сахрану, бринули се о свему, тих дана био сам сувише потресен“, прича отац Сергиос.

“Било је потешкоћа са гробним местом. Острва су мала, и сада се људи углавном кремирају, али ми као православци тако нешто нисмо желели. Ја сам одржао опело, није било другог свештеника. Било ми је изузетно тешко, па ипак знам да опело нико други не би одржао са толико љубави. Весна сада има гроб међу палмама, са погледом на оцеан”, додаје он.

Отац Сергиос не би могао да направи тако успјешну епархију без подршке супруге и ћерке, које су биле равноправне учеснице у стварању правог малог православног чуда на удаљеном острву.

Иако се богослужења обављају по старом календару, Срби који живе на Сејшелима, свега њих десетак, ријетко долазе. Но, зато је српских туриста све више.

“Јавио нам се један заљубљени пар из Вршца, Слађана и Драган, желе да се венчају док су овде на одмору, на плажи. Није много православних обреда венчања изведено по светским плажама, а мени је ето то у опису посла… Пртљаг им је каснио, у њему остадоше бурме, па је будући пар пазарио неко шарено прстење у радњи при хотелу”, присјећа се Сергиос и каже да, према званичним подацима, у просјеку, острва посећује стотинак Срба мјесечно.

Руса је много више: чак четири авионска лета недјељно искористи више од хиљаду посјетилаца из Русије. Вјенчавао је отац Сергиос и Русе и Сиријце, и увијек наглашава како су му ти тренуци, кад Божијом вољом уводи двоје људи у свету тајну брака, најдражи.

“За Божић 2024. било је двадесет пет верника, од чега седам Срба, а то је скоро пуна црква”, прича отац Сергиос и наводи да је током великих празника годинама чест гост и руски амбасадор.

---

(Независне)