САЛЛИНИ: КАДА СЕВДАЛИНКА ИЗАЂЕ ИЗ СВОЈЕ БАШТЕ, СВИ ЈЕ ЗАВОЛЕ
Турски и српски редитељ Сали С. Саллини своја умјетничка остварења стварао је инспирисан наслеђем балкана, али и приликама у којима је растао.
Севдалинка, роцк, тамбурица и труба. У игри асоцијације и потрагом за коначним рјешењем неко би рекао да нема јасне нити која би могла повезати ове појмове. Познаваоци седме умјетности наслућују да је тачка сусрета, наизглед опозитних жанрова, турски и српски редитељ Сали С. Саллини. Своја умјетничка остварења Саллини је стварао инспирисан наслеђем Балкана, али и приликама у којима је растао. Животни пут га је водио од Сјеверне Македоније, преко Србије, Босне и Херцеговине до Турске и града Измира у којем живи и ствара скоро три деценије.
Аутор је документарних филмова: ”Севдалинка: Алхемија душе”, ”Дрмај трубом: филм који не жели да буде документарац” и ”Тамбурица-Тхе соунд оф а Ландсцапе”. Професор је на Факултету умјетности Универзитета ”Докуз Ејлул” и оснивач Балкан Панорама Филм Фестивала.
У паузи снимања новог филма у Београду, разговарали смо о његовом умјетничком ангажману, будућим пројектима, али и путу који је прешао од прве улоге у аматерском позоришту до редитељске палице.
Никада нисам прекинуо контакт са овим просторима, иако 27 година живим у Турској. Доживио сам то као неко наследство које сам добио и о којем морам да проговорим. Као када виноград наследите од оца, а ви га никада нисте обрађивали. Или ћеш да продаш земљиште, или ћеш да покушаш да научиш како се узгаја грожђе. Моја прича је везана за то. Хтио сам да оставим нешто. Са правом могу да кажем да сам оставио три филма наредним генерацијама. Мислим да сам успио на оригиналан начин да испричам причу. Филм о севдалинци је сниман у Босни и у Србији. Зашто? Севдалинка је из Босне, њу је створила та затворена башта и љубави које су се догађале на фантастичне, бајковите начине. Када она изађе из те баште, сви је заволе. Прешла је границе. Видио сам да севдалинка значи многим људима у Србији. Народни пјевач Мирослав Илић ми је причао како је њему мајка у срцу Шумадије, пуштала севдалинку. То сам покушао да пренесем.
Основали сте Балкан панорама филм фестивал. Шта је била иницијална идеја за оснивање фестивала и каква је сарадња у области културе између Турске и југозападног Балкана?
Недостајао је фестивал који је заокружен тим географском простором. Добили смо позитивне коментаре. Ове године ту су и Италија и Аустрија. Људи са ових простора морају да се међусобно подржавају и удружују. Онда у свијету себи можемо да створимо неко мјесто. Мој фестивал је показатељ тога. Сарадња у области културе и умјетности је недовољна. Ту помаже упознавање друштва, када људи схвате колико су слични.
У плану је и снимање документарног филма о новосадском Тамбурица фесту поводом 15. година постојања фестивала. А иначе када сам снимао филм о тамбурици, Јован Пејчић, директор тог фестивала ми је изашао у сусрет и помогао. Прошле године сам их угостио на Балкан Панорама Филм фестивалу, на којем је почасни гост био Раде Шербеџија. Испоставило се да је Шербеџија био први гост када су они почели, прије 14 година. Ми желимо да имамо што више партнерстава. Такав један протокол о партнерству потписујемо са Тамбурица Фестом чији је гост на овогодишњем фестивалу Турска.
Севдалинка, роцк, тамбурица и труба. У игри асоцијације и потрагом за коначним рјешењем неко би рекао да нема јасне нити која би могла повезати ове појмове. Познаваоци седме умјетности наслућују да је тачка сусрета, наизглед опозитних жанрова, турски и српски редитељ Сали С. Саллини. Своја умјетничка остварења Саллини је стварао инспирисан наслеђем Балкана, али и приликама у којима је растао. Животни пут га је водио од Сјеверне Македоније, преко Србије, Босне и Херцеговине до Турске и града Измира у којем живи и ствара скоро три деценије.
Аутор је документарних филмова: ”Севдалинка: Алхемија душе”, ”Дрмај трубом: филм који не жели да буде документарац” и ”Тамбурица-Тхе соунд оф а Ландсцапе”. Професор је на Факултету умјетности Универзитета ”Докуз Ејлул” и оснивач Балкан Панорама Филм Фестивала.
У паузи снимања новог филма у Београду, разговарали смо о његовом умјетничком ангажману, будућим пројектима, али и путу који је прешао од прве улоге у аматерском позоришту до редитељске палице.
- Познати сте по документарним филмовима о наслеђу народа Балкана. Колико људи ван ових простора на прави начин осјећају севдалинку, звук трубе и тамбурице?
- Да ли смо одговорни према нематеријалном благу које имамо?
Никада нисам прекинуо контакт са овим просторима, иако 27 година живим у Турској. Доживио сам то као неко наследство које сам добио и о којем морам да проговорим. Као када виноград наследите од оца, а ви га никада нисте обрађивали. Или ћеш да продаш земљиште, или ћеш да покушаш да научиш како се узгаја грожђе. Моја прича је везана за то. Хтио сам да оставим нешто. Са правом могу да кажем да сам оставио три филма наредним генерацијама. Мислим да сам успио на оригиналан начин да испричам причу. Филм о севдалинци је сниман у Босни и у Србији. Зашто? Севдалинка је из Босне, њу је створила та затворена башта и љубави које су се догађале на фантастичне, бајковите начине. Када она изађе из те баште, сви је заволе. Прешла је границе. Видио сам да севдалинка значи многим људима у Србији. Народни пјевач Мирослав Илић ми је причао како је њему мајка у срцу Шумадије, пуштала севдалинку. То сам покушао да пренесем.
- А ипак је филм ”Севдалинка: Алхемија душе” посвећен Џонију Штулићу. Због чега?
- Имали сте и свој бенд?
- Дио младости сте провели у Пријепољу, вароши у Србији. Ту сте направили и прве умјетничке кораке. Каква сјећања вас вежу за те дане?
- Иако вам је глума била важна, ипак сте уписали режију.
- Шта као професор прво кажете својој класи?
Основали сте Балкан панорама филм фестивал. Шта је била иницијална идеја за оснивање фестивала и каква је сарадња у области културе између Турске и југозападног Балкана?
Недостајао је фестивал који је заокружен тим географском простором. Добили смо позитивне коментаре. Ове године ту су и Италија и Аустрија. Људи са ових простора морају да се међусобно подржавају и удружују. Онда у свијету себи можемо да створимо неко мјесто. Мој фестивал је показатељ тога. Сарадња у области културе и умјетности је недовољна. Ту помаже упознавање друштва, када људи схвате колико су слични.
- Тренутно сте у Београду. Да ли снимате нови филм?
У плану је и снимање документарног филма о новосадском Тамбурица фесту поводом 15. година постојања фестивала. А иначе када сам снимао филм о тамбурици, Јован Пејчић, директор тог фестивала ми је изашао у сусрет и помогао. Прошле године сам их угостио на Балкан Панорама Филм фестивалу, на којем је почасни гост био Раде Шербеџија. Испоставило се да је Шербеџија био први гост када су они почели, прије 14 година. Ми желимо да имамо што више партнерстава. Такав један протокол о партнерству потписујемо са Тамбурица Фестом чији је гост на овогодишњем фестивалу Турска.