Љубитељи мачака представљају велики дио популације која се дијели на оне који више воле мачке и оне који више воле псе. Међутим, то је само груба подјела – јер они који обожавају мачке, много су више од љубитеља, они су цат персонс (људи-мачке), док се они који обожавају псе идентификују као дог персонс.

Популарни стереотипи разликују карактер који испољавају љубитељи мачака и љубитељи паса, према карактерним особинама наших љубимаца. Типичан дог персон је лојалан, директан, љубазан, вјеран, услужан, тимски играч, док су типични љубитељи мачака, односно, цат персон, грациозни, суптилни, независни, интелигентни, промишљени и тајанствени.

Људи, наравно, тумаче ствари на људски начин. Било би занимљиво чути шта би наши крзнени пријатељи могли да кажу о особинама које им приписујемо, или једни о другима – мачке о псима, пси о мачкама, и једни и други о нама, људима. Али, поред стереотипа, који су свакако настали на основу упадљивих особина и принципа који се понављају, постоје нијансе – многи људи воле и псе и мачке и чувају их заједно, а њихови љубимци се међусобно слажу, упркос стереотипу о псима и мачкама, док други просто не воле животиње.

Уочљиво је, такође, да љубитељи мачака обично воле и друге животиње и не изјављују да „мрзе псе“, док међу искључивим љубитељима паса има много мрзитеља мачака.

Чињеница је да је мачка била света животиња у древном Египту (а и данас је, на мање радикалан начин), као и да је пас човеков најбољи пријатељ (у лову, пастирству, чувању домаћинства) и да свака од ових животиња, најчешћих кућних љубимаца, има своју јединствену историју и митологију. Мачкама се приписују окултна својства, а њихове исцелитељске моћи на извесном нивоу препознаје и наука (интеракција са мачкама се препоручује срчаним болесницима, јер доказано смањује стрес), а стручњаци који проучавају понашање животиња потврђују да су мачке независног карактера, па чак и емоционално супериорне у односу на псе, јер на пате од осећања кривице и не „заљубљују“ се у своје власнике.

И то је вероватно главна разлика, према којој се идентификују љубитељи мачака и љубитељи паса – пси су верни и везују се, а мачке исказују наклоност, али су слободне.

Љубитељи мачака који се идентификују са својим љубимцима, имају тенденцију да се приметно разликују од свих других група људи – оних који се идентификују са псима, као и оних који нису ни цат ни дог персон, показала су истраживања. Међутим, важно је напоменути да идеја о томе да ли сте човјек пас или мачка, није непосредно повезана са тим да ли сте власник неког од ових кућних љубимаца. Нису сви љубитељи мачака или паса власници и постоји много фактора који на то утичу – за многе је главни фактор начин живота, који одређује да ли имају кућног љубимца и каквог.

Али, колико год истраживања настојала да све узму у обзир и да користе термине цат и дог персон, познаваоцима и љубитељима животиња, разлике и сличности су логичне и очигледне. Пси су друштвени и привржени, па се топли и екстровертни људи боље осјећају са њима (и чешће се поистовећују). Такође, псима је потребно више ангажовања и пажње него мачкама, па савјесне особе са тенденцијом да његују и чувају, могу налазити више задовољства у интеракцији са псом, док опуштенији појединци са ноншалантнијим стилом живота, више цијене мачке, које су лакше за одржавање.

Такође, мачке су познати индивидуалци, који „гледају своја посла“, док пси имају тенденцију да се удружују у чопоре и да следе вођу. Људи коју су веома отворени за искуство, обично су неконформисти, који воле да сами одређују правила свог живота, а не да се стапају са другим људима – љубитељи мачака доживљавају мачке као веће индивидуе и стога, сличније себи.

Психолошка истраживања и тестови мјере и ниво неуротицизма, као особину личности, која је углавном урођена и различите теорије личности је схватају на различите начине, али претежно као већу осетљивост и реактивност на стрес и појачану будност на опасност. Љубитељи мачака – цат персон – на тим тестовима имају више скорове неуротицизма, што се можда може објаснити да људи склонији стесу више реагују на смирујући утицај мачака, или да људи који су и сами емоционално осетљивији доживљавају мачке као емоционално осетљивије и зато имају више афинитета према њима.

Унутар полова, неуротицизам мушкараца који се идентификују као љубитељи мачака, али и као љубитељи паса, био је израженији, него код жена у обе категорије.

Све у свему, чини се да љубитељи мачака имају профил личности који их у одређеној мери издваја од већине осталих, судећи по тесту који се ослања на теорију личности „великих пет“ (особина личности).

Љубитељи паса имали су тенденцију да буду веома слични или чак исти као групе „ни једно“ (ни мачке, ни пси) и „оба“ (склоност ка псима и мачкама) у особинама пријатност, савесност и неуротичност и исти као „ни једно“ група у односу на отвореност за искуство. Само у екстроверзији, чинило се да љубитељи паса имају нешто више скорове од група „ни једно“ и „оба“. Са друге стране, љубитељи мачака издвајали су се од све три групе („пси“, „ни једно“, „оба“) по екстроверзији, пријатности, савесности и неуротицизму. По отворености за искуство, имали су исте скорове као група „оба“.

Оно што резултати овог истраживања сугеришу, јесте да су људи који се идентификују са псима прилично слични у већини аспеката као и сви остали, док људи који се идентифују са мачкама, представљају карактеристичнију подгрупу људи.

Чини се да идентификовање са мачкама захтијева више објашњења – дог персон је готово подразумевано стање за људе уопште, можда због популарности паса као кућних љубимаца. Можда је друштвено пожељније бити љубитељ паса?

С обзиром на високе резултате које љубитељи мачака имају у отворености за искуство, вриједи напоменути да ова особина вјероватно има сложенији однос са друштвеном пожељношћу, од осталих особина „великих пет“. Људи углавном не воле оне који се разликују од њих самих у отворености за искуство – односно, људи који су затворенији за искуство, имају тенденцију да гледају на људе отворенијег ума, као да нису у додиру са стварношћу, док они који су високо отворени за искуство гледају на затовреније са висине, као на ригидне и некултурне. Људи-пси стога, не цијене превише отвореност за искуство, док људи-мачке веома цијене овај дио своје индивидуалности.

Једна интригантна импликација разлика у личностима међу љубитељима паса и мачака, могла би бити да су први срећнији – екстроверзија је повезана са већом позитивном емоционалношћу, док је неуротицизам повезан са већом негативном емоционалношћу. Љубитељи мачака, који су неуротичнији и мање екстровертни, могу генерално бити мање срећни.

Друга могућност за разматрање је да ли су људи који су власници мачке, срећнији од оних који нису – ако је тачно да су љубитељи мачака мање срећни, можда поседовање мачке има терапеутски ефекат – разматрају истраживачи, постављајући смернице за будућа истраживања ове занимљиве теме, која би могла дати више информација о менталном здрављу и терапији, с обзиром на статус власништва кућних љубимаца.

Ипак, многи љубитељи мачака су срећне и задовољне особе, док су многи власници паса стидљиви и нервозни, па би приликом даљих истраживања требало узети у обзир и друге факторе утицаја на идентификовање са једном или другом животињом (као што је искуство са кућним љубимцима у детињству), који би нам дали потпуније разумевање ове карактеристике људског идентитета.

(WаннабеМагазин)