МЈЕСНА ЗАЈЕДНИЦА МЕЂАШИ: КРЕНУЛО ЈЕ НАБОЉЕ
Иако је смјештена непосредно уз ријеку Дрину, Мјесна заједница Међаши није забиљежила веће штете у поплавама из 2010. и 2014. године. У овом семберском селу тренутно живи око 900 становника у 300 домаћинстава, која се углавном баве ратарском и сточарском производњом.
Горан Легиновић, предсједник Савјета Мјесне заједнице Међаши каже село има двије продавнице мјешовите робе, пољопривредну апотеку, два фудбалска клуба, ФК „Колектив Међаши“, основан давне 1925. године и ФК „Међаши“, који је формиран у 2003. години. Село има Подручну школу „Петар Кочић“ са тридесетак ђака, а познато је и по Дјечијој амбасади „Међаши“, у којој се налази и Кућа дјеце свијета.
- У селу имамо два фудбалска клуба, али, немамо свој дом културе. Стари објекат, грађен послије Другог свјетског рата, није више за употребу. Због тога немамо ни културно – умјетничко друштво, јер нам недостаје простор за пробе. Свјесни смо чињенице да је изградња дома скупа инвестиција и да за ту намјену нема средстава у градском буџету“, каже Легиновић, истичући и то да Међаши имају комплетирану јавну расвјету и већину асфалтираних улица. Ипак, већина тих улица, асфалтираних прије двадесетак и више година, већ сада је зрела за пресвлачење новог слоја асфалта.
Међутим, и то је велика инвестиција. Легиновић каже да мјештани не могу прикупити неопходна средства за улагања у нову инфраструктуру, тако да сада влада својеврсни „статус кво“ на релацији град – село.
Да није све баш у непромијењеном стању показује примјер школе у Међашима.
Наставница Милена Марковић, која већ 24 године учи и васпитава ученике у Подручној школи „Петар Кочић“ и која се припрема за скори одлазак у пензију, сјећа се да је прије пет година у први разред уписана само једна ученица, маја Мијатовић, а већ у овој школској години први разред похађа дванаест ђака првака.
-Мало је живнуло, кренуло је набоље. Имамо тридесетак ђака у пет одјељења, од првог до петог разреда. Прије четири године имали смо већ четири првачића, па њих шесторо, па седморо, а сада дванаесторо. У школи сада имамо и централно гријање. Ту су нам помогли мјештани и адвокат Душко Томић, који је донирао пет хиљада КМ. Обећао нам је и столарију за школу. Можемо само свима да захвалимо на том великодушном и хуманом гесту“, каже наставница Милена.
И док нас је она упознавала са школом и ђацима, наставница Сања Васковић, која већ 15 година ради у овој школи, окупила је све ђаке на школском игралишту, припремивши их за фотографисање. Да имају још једну школску успомену.
Милорад Тимић, потпредсједник Савјета Мјесне заједнице Међаши причао је о неискориштеној шанси са село, која се зове Дјечија амбасада, али и о томе како је село морало продати фудбалско игралиште општини, како би се ријешили имовинско – правни односи за приватно земљиште које је искориштено за изградњу нове цркве.
- Идеја са Дјечијом амбасадом је изузетно занимљива. Многе улице добиле су називе по познатим државама и континентима, а обећано нам је да ће те државе донирати новац за уређење фасада на кућама и на комплетно уређење села. Та иницијатива је својевремено прошла на збору грађана, али није добила одобрење у општини“, прича Милорад Тимић.
АРХИВА СЕМБЕРСКИХ НОВИНА
Горан Легиновић, предсједник Савјета Мјесне заједнице Међаши каже село има двије продавнице мјешовите робе, пољопривредну апотеку, два фудбалска клуба, ФК „Колектив Међаши“, основан давне 1925. године и ФК „Међаши“, који је формиран у 2003. години. Село има Подручну школу „Петар Кочић“ са тридесетак ђака, а познато је и по Дјечијој амбасади „Међаши“, у којој се налази и Кућа дјеце свијета.
- У селу имамо два фудбалска клуба, али, немамо свој дом културе. Стари објекат, грађен послије Другог свјетског рата, није више за употребу. Због тога немамо ни културно – умјетничко друштво, јер нам недостаје простор за пробе. Свјесни смо чињенице да је изградња дома скупа инвестиција и да за ту намјену нема средстава у градском буџету“, каже Легиновић, истичући и то да Међаши имају комплетирану јавну расвјету и већину асфалтираних улица. Ипак, већина тих улица, асфалтираних прије двадесетак и више година, већ сада је зрела за пресвлачење новог слоја асфалта.
Међутим, и то је велика инвестиција. Легиновић каже да мјештани не могу прикупити неопходна средства за улагања у нову инфраструктуру, тако да сада влада својеврсни „статус кво“ на релацији град – село.
Да није све баш у непромијењеном стању показује примјер школе у Међашима.
Наставница Милена Марковић, која већ 24 године учи и васпитава ученике у Подручној школи „Петар Кочић“ и која се припрема за скори одлазак у пензију, сјећа се да је прије пет година у први разред уписана само једна ученица, маја Мијатовић, а већ у овој школској години први разред похађа дванаест ђака првака.
-Мало је живнуло, кренуло је набоље. Имамо тридесетак ђака у пет одјељења, од првог до петог разреда. Прије четири године имали смо већ четири првачића, па њих шесторо, па седморо, а сада дванаесторо. У школи сада имамо и централно гријање. Ту су нам помогли мјештани и адвокат Душко Томић, који је донирао пет хиљада КМ. Обећао нам је и столарију за школу. Можемо само свима да захвалимо на том великодушном и хуманом гесту“, каже наставница Милена.
И док нас је она упознавала са школом и ђацима, наставница Сања Васковић, која већ 15 година ради у овој школи, окупила је све ђаке на школском игралишту, припремивши их за фотографисање. Да имају још једну школску успомену.
Милорад Тимић, потпредсједник Савјета Мјесне заједнице Међаши причао је о неискориштеној шанси са село, која се зове Дјечија амбасада, али и о томе како је село морало продати фудбалско игралиште општини, како би се ријешили имовинско – правни односи за приватно земљиште које је искориштено за изградњу нове цркве.
- Идеја са Дјечијом амбасадом је изузетно занимљива. Многе улице добиле су називе по познатим државама и континентима, а обећано нам је да ће те државе донирати новац за уређење фасада на кућама и на комплетно уређење села. Та иницијатива је својевремено прошла на збору грађана, али није добила одобрење у општини“, прича Милорад Тимић.
АРХИВА СЕМБЕРСКИХ НОВИНА