1. Шта сматрате својим највећим успјехом у животу?
- Својим највећим успјехом сматрам то што сам се успјела остварити као мајка. Вјерујем да већина женског пола тако размишља. С друге стране, сматрам својим највећим успјехом то што сам успјела пронаћи пут у животу, пут који ме довољно чини срећном, без обзира на све успоне и падове који нас прате у животу.
 
2. Која је то професија којом сте у младости прижељкивали да се бавите и колико се она разликује од онога што Вам је данас посао?
- Наша младост се некако завршила 1992. године, без обзира колико смо година имали у том моменту. Моја генерација је тек требала да прижељкује и машта о својој професији. За мене постоји вријеме прије 92. и послије 92. године. Ваша Редакција ме је натјерала да размишљам о нечему о чему до сада нисам размишљала. У овом случају ћу се везати за период друге половине осамдесетих. Дошла сам до спознаје да се, уствари, сва моја машта у том периоду  сводила на сцену. Вољела сам музику и да стварам  уз музику. Играла сам фолклор  (он је био увод у све остало), имала своју плесну групу (нешто попут ,,Локица’’) и све више нагињала модерном плесу. Тако да сам учествовала и у корео-драми, у којој су тада само одабрани учествовали. Сцена ми је омогућила да будем оно што јесам, да се ослободим, да покажем и неку другу дубљу страну себе и других људи (у зависности од теме). Тако да сам одувијек маштала да стварам неке врсте корео-драма на разне теме, гдје има много глуме кроз игру... Да се бавим дјецом, наравно опет у смислу игре, глуме, једног комплетног тематског приказа. Тако да сам са дјецом почела радити већ са 18 година, у КУД-у „Семберија“, Бијељина.
Данас, (послије различитих занимања којима сам се бавила, а на која су нас различити животни путеви водили) радим као васпитач у Дјечијем вртићу „Чика Јова Змај“. Рад са дјецом у том узрасту је пун љубави, веома инспиративан, креативан, пун слободе изражавања - кроз игру, глуму....
Уједно сам предсједница КУД-а „Плетеница“ Бијељина, у којем сам и умјетнички руководилац - кореограф. Радим са разним узрасним групама. Уско сам везана за сцену и стварање. Мада, још увијек мислим да могу много, много више постићи и стварати у ширем облику музичко - сценске умјетности. Међутим, задовољна сам  и срећна што нисам отишла предалеко од оног што волим. Трудила сам се да успијем опстати овдје гдје сам, и одакле сам. И мислим да могу слободно рећи  и да сам успјела.

3. Која књига, филм или представа су на Вас оставили утисак посљедњих година?
-Прије пар година гледала сам представу ,,Кад би Сомбор био Холивуд’’, интересантна представа. Може се слободно рећи да је представа била нијеми филм који је игран уживо. Представа је била некако другачија не само приказом, него и тематиком.
 
4. Постоји ли хоби или неко друго интересовање којем посвећујете слободно вријеме?
-Нажалост, слободног времена тешко да имам. Утјешим се тим, да оно вријеме које проводим крај рачунара или кроз рад у сали са ансамблима доживљавам као свој хоби, хоби који се односи на умјетност.
 
5. Шта би, по Вашем мишљењу, требало унаприједити у Бијељини?
-Само могу поновити исто што већина наших суграђана мисли и говори: „Стварати услове за снажнији друштвени и привредни развој  града“
 
6. Како Бијељину и Семберију видите у будућности?
- Овај град замишљам као град у коме влада благостање. У којем дјеца имају гдје да се играју, пензионери да уживају у својим пензионерским данима, младе и здраве људе који имају наде за запослење или су запослени и са платама од којих могу живјети, школовати дјецу и отићи на годишње одморе,  болесни да имају адекватно лијечење, уз дужу листу бесплатних лијекова и  још боље здравствене (бесплатне) његе, да свака улица има адекватне саобраћајне знакове како би путници намјеници могли лакше да се снађу како би дошли до одређеног циља, да имамо паркинге, да градски парк има занимљиве кућице са разним слаткишима који имају акредитације (института за дозволу о продаји), да град одише веселошћу, чистоћом и уређеношћу...

Мало ли је? Тако видим Бијељину, тако желим и у то хоћу да вјерујем!

​Семберске новине - Семберија ИНФО