Шта нам ово младе стеже,  да л' су криве нове мреже?
 
Почетком  овог миленијума  десила се технолошка револуција која ће двадесет година касније промијенити живот свакоме од нас. Овом револуцијом дошло је до позитивног развоја информатике, медицине, медија и сл, али се појединац нашао у проблему.

Данас 67,5 процената свјетске популације користи интернет и друштвене мреже. Иако смо сви ми, на неки начин, жртве интернета и друштвених мрежа, оне ипак могу имати позитиван утицај (може се научити нешто ново и пронаћи рјешење за многе проблеме), али, чини ми се, негативан утицај је већи.

Сада, драги читаоче, узми свој телефон и провјери колико  времена проводиш на телефону, неки  3-4 сата док  други 5-6 сати и више дневно. Свакодневно проведемо просјечно 4 сата, тај број ће мјесечно бити 120 сати док годишње 1440 сати,  тј. 2 мјесеца. Видите колико заправо времена проведемо на телефону годишње. Ако овако наставимо, до 80. године ми ћемо 10,83 година висити на телефону.

 Телефон има негативан утицај на наше физичко и ментално здравље, изазива нервозу и депресију. Друштвене мреже могу бити платформе „cyberbulling”, могу довести до друштвене изолованости, усамљености, и губљења сопственог  идентитета. Најпогубније је  ако дамо дјетету у развоју да користи мобилни уређај. То ће довести до агресивности и непослушности, опонашања људи на друштвеним мрежама, усвајања погрешних образаца понашања. Не треба мобилни уређај да постане инструмент за ућуткивање  д‌јеце. Родитељи траже кривца за понашање свог д‌јетета у таблету, а они су ти који гријеше. Примјер оваквога понашања имам у свом дому. Моја сестра тренутно има шест година и као посљедица коришћења мобилних уређаја, у раним годинама почела је да показује знакове зависности. Ако јој одузмемо телефон, почне да плаче и тресе се, током коришћења телефона игнорише нас. Ако испразни свој телефон, почне да се дере и прави драму све док јој родитељи не дају свој телефон.  Брат и ја само је пустимо да плаче да схвати како плакање неће довести до остварења њених жеља. У овој година брат је почео да јој забрањује коришћење његовог таблета, за сада је њена зависност  мања него што је прије била,  али је још увијек присутна. Сваки родитељ ће рећи да није лако одгајати  дијете у овом времену, и вјерујем им, али њихов проблем је што немају стрпљења.

Нажалост, нису само д‌јеца жртве мобилних уређаја и интернета. Када сам упоредио сестрино понашање са понашањем д‌јеце којој је припадала генерација моје мајке, схватио сам да су  била послушнија и дисциплинована, док су родитељи били строжи и умјеренији у свему. Данас родитељи не смију да пусте ди‌јете напоље у страху да ће га неко украсти или ко зна шта му урадити. Наравно, времена су се промијенила и сада се питате зашто су родитељи допустили да дође до овога.  Видите, сваки родитељ жели да оствари свом д‌јетету оно што они нису имали . То је у реду, али није нормално да је дјетету све потаман, не може му се све допустити, не може све имати.

Дошли смо до краја ове теме и схватили смо да је друштвена мрежа болест коју, нажалост, више или мање сви имамо. Да бисмо се ријешили зависности, можемо да уклонимо телефон, што је, заправо,  немогуће, али је могуће да видимо стварни живот, да живимо тај живот, а не неки виртуелни и да користимо сва чула како бисмо се љепше осјећали.

Вук Терзић
Вук Терзић, први разред,  рођен 2008. године