ЗЕМЉЕ НАСЉЕДНИЦЕ БИВШЕ СФРЈ И ДАНАС ЗГРЋУ МИЛИОНЕ ОД ИМУЋНОГ ПОКОЈНИКА
Foto: Ilustracija
“Ови данас не могу окречити оно што је Тито изградио”, реченица је која се често чује у кафанским расправама о политици која потврђује да више од три деценије од распада бивше Југославије постоје бројни југоносталгичари који чезну за, како сматрају, бољим животом какав је био у тој заједничкој држави.
Да за ту носталгију за снагом бивше заједничке државе и те како има основа свједочи непобитна чињеница да све државе које су настале њеним распадом још убиру поједине плодове те некадашње славе. Најбољи доказ је овоседмична одлука Савјета министара БиХ о давању сагласности за заједничку продају објекта некадашње сталне мисије СФРЈ при УН у Њујорку. Ниједна од бивших република није изразила заинтересованост за дипломатски објекат у Њујорку па ће на добош, а добијени новац подијелиће бивше републике, односно државе насљеднице СФРЈ. Наравно, поред имовине, њима су остали и дугови, али у износу који је мизеран у односу на кредите, обвезнице и друге врсте задужења новонасталих држава.
Балкан је почетком деведесетих година прошлог вијека оправдао назив “буре барута” по којем је надалеко познат, јер је тих година “прекипјело” све што се извјестан период раније кувало у неким, тада југославенским републикама, чему је зачине давао, као и данас, незаобилазни страни фактор. Распад је стигао најтежим и најболнијим путем, али упркос томе и узимајући у обзир да је прошло више од три деценије од када је некадашња сила од државне заједнице избрисана са карте свијета, још није све њено нестало. Остали су путеви, болнице, школе, мостови у новонасталим републикама и другим заједницама које су формиране, али и вриједна имовина далеко од њихових граница.
Ко шта жели?
Дипломатија СФРЈ је, док је постојала, била на високом нивоу, што је довело до тога да је имала резиденције на готово свим континентима, а неке од њих су и данас, у строгом центру највећих свјетских градова. Управо од те имовине земље насљеднице су згрнуле милионе, јер су их продавале или су у њих уселиле садашње њихове дипломате.
Договором држава сукцесора бивше СФРЈ на састанку који је половином септембра прошле године одржан у Сарајеву, Србији су додијељени објекти Амбасаде у Копенхагену, дио амбасаде и помоћни објекат у Њу Делхију те стан у Трсту, док ће са БиХ и Сјеверном Македонијом дијелити амбасаду/резиденцију у главном граду Боливије - Ла Пазу.
На тај начин у потпуности је, како је тада откривено, окончана расподјела непокретности бивше СФРЈ из додатка Анекса Б Споразума о питањима сукцесије у географским региону Организације за економску сарадњу и развој и Латинској Америци и Карибима.
Том састанку су присуствовали овлашћени представници држава - сукцесора бивше СФРЈ - из БиХ, Хрватске, Сјеверне Македоније, Словеније и Србије, а тада су отписане двије непокретности за које је, након провјере имовинско-правног и фактичког статуса, утврђено да никада нису биле или више нису у власништву бивше Југославије.
Наредни сусрет Мјешовитог комитета заказан је за половину ове године у Загребу, а одређене кораке посљедњих дана повукао је и Савјет министара БиХ већ поменутим давањем сагласности за заједничку продају објекта некадашње мисије СФРЈ при УН, за коју не постоји заинтересованост ниједне државе насљеднице, а на добош иде и резиденција у Берну.
Заједнички комитет за расподјелу дипломатско-конзуларне имовине бивше СФРЈ је, наиме, прихватио купопродајну цијену у износу 50 милиона америчких долара за објекат у Њујорку, што је највиша понуда с обзиром на то да је посљедња понуђена била 42,5 милиона, а вриједност некретнине је раније процијењена на 30 милиона америчких долара.
- Удио БиХ је 15 одсто укупног износа, односно 7,5 милиона долара, што је око 12,5 милиона КМ - саопштено је из Савјета министара БиХ уз навођење да ће се на исти начин бити расподијељени евентуални трошкови у самом поступку продаје.
На приједлог Министарства иностраних послова донесена је и Одлука о одобравању заједничке продаје објекта резиденције бивше СФРЈ у Берну, а заједнички комитет је, у том случају, претходно прихватио купопродајну цијену Србије од 7,78 милиона франака.
- Како је Србија једна од пет сувласница некретнине, 4,7 милиона франака је сувласничких удјела од БиХ, Хрватске, Сјеверне Македоније и Словеније. БиХ припада 15 одсто новца, што је 1,16 милиона франака, односно око 2,1 милион КМ - саопштено је из Савјета министара.
Доношењем тих одлука се, како је речено, омогућава наставак спровођења Анекса Б Споразума о питањима сукцесије, а БиХ ће средства добијена продајом ових некретнина искористити за куповину нових и реконструкцију постојећих објеката за потребе смјештаја дипломатско-конзуларне мреже БиХ.
Словенци и РиТЕ Угљевик
Професор Међународног пословног права на Правном факултету бањалучког Универзитета Витомир Поповић каже да је Споразумом о сукцесији ријешено много питања, али да његовим спровођењем неће бити окончана сукцесија. Он каже да је најпознатији примјер тужба Словеније против Рудника и термоелектране Угљевик “тешка” више од милијарду марака због словеначког улагања у изградњу РиТЕ Угљевик.
- То питање је завршило пред Центром за рјешавање инвестиционих спорова у Вашингтону и оно би ускоро могло бити окончано, али то је само један од проблема који је остао неријешен, односно који није ријешен споразумом о сукцесији - каже Поповић.
Према његовим ријечима, Хрватска је довела у питање примјену тог споразума када је на дневни ред дошла подјела имовине бившег “Југопетрола”, односно имовина те фирме на хрватском приморју.
- Хрватска је тада заузела став да обуставља примјену док не буде потписан билатерални споразум између Хрватске и БиХ. Тај споразум не мора никада бити потписан, што значи да ће то и свакако и још нека питања остати неријешена - каже Поповић.
Он истиче да је због пријератних, односно југословенских улагања у Рударско-топионичарски базен Колубара и могућности спора као у вези са РиТЕ Угљевик, на отприлике сличном становишту и Србија.
Професор Правног факултета у Источном Сарајеву и члан делегације Републике Српске у Дејтону Радомир Лукић каже да није укључен у креирање и спровођење Споразума о сукцесији, али истиче да три деценије не представљају предугачак период када се говори о сукцесији.
- Оставински поступак иза, да тако кажем, обичног покојника зна да траје по неколико година, посебно ако је покојник био имућан. Зато не треба да чуди што сукцесија бивше СФРЈ која је у односу на све новонастале земље и њене сукцесоре била озбиљна држава, траје више од 30 година, односно више од 20 ако узмемо период од потписивања Споразума о сукцесији 2001. године - каже Лукић.
Он додаје да би се по истим правилима рјешавало и питање сукцесије БиХ у случају њене дисолуције.
Виши асистент на Правном факултету бањалучког Универзитета Игор Поповић објашњава да сукцесија подразумијева појам унутар којег се рјешавају правне посљедице територијалних промјена, тј. промјене суверенитета (власти) над неком територијом.
- Рецимо, СФРЈ се “распала” и престала да постоји, тако имамо само државе сљедбенице (сукцесоре), иако је Савезна Република Југославија претендовала да буде континуент, тј. да настави правни идентитет СФРЈ. Исто је и код Чехословачке, гдје су настале двије нове државе - објашњава Поповић.
С друге стране, наставља он, међународна пракса је показала да се Руска Федерација показала као континуент СССР-а, тако што је Русија задржала статус СССР-а у Уједињеним нацијама, јер су друге државе признале да Русија наставља правни идентитет СССР-а. Он додаје да су највише спорне управо ситуације у којима претходна држава престане да постоји и нема континуента па настане више држава, као код СФРЈ, али истиче да постоје и други случајеви сукцесије.
- Они се могу тицати одвајања једног дијела државе и припајање другој или стварање нове државе. Могуће је и да се двије државе уједине или да се једна припоји другој, а посебни случајеви сукцесије тицали су се процеса деколонизације. Бивше колоније, тј. нове независне државе, су често истицале да свој међународноправни живот треба да започну “чисте”, неоптерећене обавезама и правима (посебно међународним уговорима) које су преузеле матичне државе (колонијалне силе) - објашњава Поповић.
Према његовим ријечима, најчешће се код сукцесије регулишу сљедећа питања: важење међународних уговора, имовина (државна и приватна, покретна и непокретна), држављанство, државна архива, дугови и чланства у међународним организацијама.
- Наравно, битно је регулисати и границе држава сљедбеница, а све се више говори и о сукцесији у пољу међународноправне одговорности држава. Ко ће одговарати за повреду међународног права учињену прије сукцесије, тј. територијалне промјене?! Поједностављено - сукцесија је кровни појам, унутар кога се “крију” различита питања која је потребно правно регулисати, а пример је Споразум о питањима сукцесије СФРЈ, којим су ријешена питања покретне и непокретне имовине, имовина за употребу дипломатских и конзуларних послова, финансијска актива и пасива СФРЈ, архива, пензије, приватна имовина и стечена права - објашњава Поповић.
“Државна” имовина
У погледу уговора, наставља он, државе сукцесори углавном нотификацијом преузму важење свих или већине међународних уговора који су обавезивали државу претходницу, а када се каже већине, то значи да држава сукцесор не мора да преузме све уговоре претходне државе.
- Ово је доста поједностављено правило, јер постоји више врста међународних уговора, а и више случајева сукцесије. Посебно се истичу уговори који штите људска права, гдје многи аргументују да државе сукцесори не би требало да имају могућност да одбију примјену таквих уговора. Ако је такав уговор једном ступио на снагу на одређеној територији, онда сукцесија не смије имати утицаја на режим успостављен таквим уговором - оцјењује Поповић.
Код јавне (државне) и имовине, он објашњава да се подјела може вршити тако да нпр. непокретна имовина која је припадала држави претходници припадне сукцесорима по територијалном принципу. Поједностављено, то значи да ће непокретности које се налазе на територији сукцесора X припасти том сукцесору, а непокретности које се налазе на територији сукцесора Y припашће том сукцесору и тако редом.
- Покретна државна имовина која је функционално повезана са одређеном територијом може припасти сукцесору о чијој је територији ријеч. С друге стране могуће је рјешење да покретна имовина припада оној држави гдје се налазила моментом сукцесије. Остала имовина, укључујући имовину у иностранству, посебно непокретну, дијели се правично. Тако су сукцесори СФРЈ међусобно подијелили имовину у иностранству, која је служила за дипломатске и конзуларне послове. При томе треба имати у виду да не постоји јединствен и јасан став у међународном праву шта чини јавну, односно државну имовину. Углавном би се то требало гледати према унутрашњем праву државе претходнице - каже Поповић.
Када се ради о питању држављанстава он објашњава да се држављанство најчешће мијења са промјеном суверенитета.
- Могуће су и опције да се нпр. остави одређено вријеме лицима да одаберу држљављанство (“старе” или “нове” државе, тј. државе претходнице или државе сукцесора). Битно је водити рачуна да се усљед сукцесије не усвоје таква правила да одређена лица постану апатриди или лица без држављанства. Поред тога могу се јавити и питања повреде људских права, као што је показао случај “избрисаних” особа у Словенији који је одлучен од стране Европског суда за људска права - каже Поповић.
Он закључује да нема јединствених правила о сукцесији у међународном праву и да наведена правила за поједине области нису правила универзалног карактера која су општеприхваћена.
- Уколико нема договора између заинтересованих страна онда настају велики проблеми и то не само правне природе. Због тога се у судској пракси, а и теорији, каже да је питање сукцесије једно од најспорнијих питања у међународном праву - каже Поповић.
Конвенције
У међународном праву постоје двије међународне конвенције које регулишу питање сукцесије: 1) Конвенција о сукцесији држава у односу на уговоре (1978) и 2) Конвенција о сукцесији држава у области државне имовине, архива и дугова (1983). Прва је ступила на снагу 1996. године, а друга још није. Иако је прва ступила на снагу, чланице те конвенције нису државе које су “утицајне” у међународним односима. Додатно, врло мали број држава, само 23, обавезао се на примјену Конвенције. Све то говори у прилог да правила из конвенције не могу бити окарактерисана као правила универзалне примјене. Због тога ће се сваки случај углавном рјешавати појединачно, тј. договором између сукцесора, односно заинтересованих држава, што је случај са споразумом сукцесора СФРЈ.
(Глас Српске)
Да за ту носталгију за снагом бивше заједничке државе и те како има основа свједочи непобитна чињеница да све државе које су настале њеним распадом још убиру поједине плодове те некадашње славе. Најбољи доказ је овоседмична одлука Савјета министара БиХ о давању сагласности за заједничку продају објекта некадашње сталне мисије СФРЈ при УН у Њујорку. Ниједна од бивших република није изразила заинтересованост за дипломатски објекат у Њујорку па ће на добош, а добијени новац подијелиће бивше републике, односно државе насљеднице СФРЈ. Наравно, поред имовине, њима су остали и дугови, али у износу који је мизеран у односу на кредите, обвезнице и друге врсте задужења новонасталих држава.
Балкан је почетком деведесетих година прошлог вијека оправдао назив “буре барута” по којем је надалеко познат, јер је тих година “прекипјело” све што се извјестан период раније кувало у неким, тада југославенским републикама, чему је зачине давао, као и данас, незаобилазни страни фактор. Распад је стигао најтежим и најболнијим путем, али упркос томе и узимајући у обзир да је прошло више од три деценије од када је некадашња сила од државне заједнице избрисана са карте свијета, још није све њено нестало. Остали су путеви, болнице, школе, мостови у новонасталим републикама и другим заједницама које су формиране, али и вриједна имовина далеко од њихових граница.
Ко шта жели?
Дипломатија СФРЈ је, док је постојала, била на високом нивоу, што је довело до тога да је имала резиденције на готово свим континентима, а неке од њих су и данас, у строгом центру највећих свјетских градова. Управо од те имовине земље насљеднице су згрнуле милионе, јер су их продавале или су у њих уселиле садашње њихове дипломате.
Договором држава сукцесора бивше СФРЈ на састанку који је половином септембра прошле године одржан у Сарајеву, Србији су додијељени објекти Амбасаде у Копенхагену, дио амбасаде и помоћни објекат у Њу Делхију те стан у Трсту, док ће са БиХ и Сјеверном Македонијом дијелити амбасаду/резиденцију у главном граду Боливије - Ла Пазу.
На тај начин у потпуности је, како је тада откривено, окончана расподјела непокретности бивше СФРЈ из додатка Анекса Б Споразума о питањима сукцесије у географским региону Организације за економску сарадњу и развој и Латинској Америци и Карибима.
Том састанку су присуствовали овлашћени представници држава - сукцесора бивше СФРЈ - из БиХ, Хрватске, Сјеверне Македоније, Словеније и Србије, а тада су отписане двије непокретности за које је, након провјере имовинско-правног и фактичког статуса, утврђено да никада нису биле или више нису у власништву бивше Југославије.
Наредни сусрет Мјешовитог комитета заказан је за половину ове године у Загребу, а одређене кораке посљедњих дана повукао је и Савјет министара БиХ већ поменутим давањем сагласности за заједничку продају објекта некадашње мисије СФРЈ при УН, за коју не постоји заинтересованост ниједне државе насљеднице, а на добош иде и резиденција у Берну.
Заједнички комитет за расподјелу дипломатско-конзуларне имовине бивше СФРЈ је, наиме, прихватио купопродајну цијену у износу 50 милиона америчких долара за објекат у Њујорку, што је највиша понуда с обзиром на то да је посљедња понуђена била 42,5 милиона, а вриједност некретнине је раније процијењена на 30 милиона америчких долара.
- Удио БиХ је 15 одсто укупног износа, односно 7,5 милиона долара, што је око 12,5 милиона КМ - саопштено је из Савјета министара БиХ уз навођење да ће се на исти начин бити расподијељени евентуални трошкови у самом поступку продаје.
На приједлог Министарства иностраних послова донесена је и Одлука о одобравању заједничке продаје објекта резиденције бивше СФРЈ у Берну, а заједнички комитет је, у том случају, претходно прихватио купопродајну цијену Србије од 7,78 милиона франака.
- Како је Србија једна од пет сувласница некретнине, 4,7 милиона франака је сувласничких удјела од БиХ, Хрватске, Сјеверне Македоније и Словеније. БиХ припада 15 одсто новца, што је 1,16 милиона франака, односно око 2,1 милион КМ - саопштено је из Савјета министара.
Доношењем тих одлука се, како је речено, омогућава наставак спровођења Анекса Б Споразума о питањима сукцесије, а БиХ ће средства добијена продајом ових некретнина искористити за куповину нових и реконструкцију постојећих објеката за потребе смјештаја дипломатско-конзуларне мреже БиХ.
Словенци и РиТЕ Угљевик
Професор Међународног пословног права на Правном факултету бањалучког Универзитета Витомир Поповић каже да је Споразумом о сукцесији ријешено много питања, али да његовим спровођењем неће бити окончана сукцесија. Он каже да је најпознатији примјер тужба Словеније против Рудника и термоелектране Угљевик “тешка” више од милијарду марака због словеначког улагања у изградњу РиТЕ Угљевик.
- То питање је завршило пред Центром за рјешавање инвестиционих спорова у Вашингтону и оно би ускоро могло бити окончано, али то је само један од проблема који је остао неријешен, односно који није ријешен споразумом о сукцесији - каже Поповић.
Према његовим ријечима, Хрватска је довела у питање примјену тог споразума када је на дневни ред дошла подјела имовине бившег “Југопетрола”, односно имовина те фирме на хрватском приморју.
- Хрватска је тада заузела став да обуставља примјену док не буде потписан билатерални споразум између Хрватске и БиХ. Тај споразум не мора никада бити потписан, што значи да ће то и свакако и још нека питања остати неријешена - каже Поповић.
Он истиче да је због пријератних, односно југословенских улагања у Рударско-топионичарски базен Колубара и могућности спора као у вези са РиТЕ Угљевик, на отприлике сличном становишту и Србија.
Професор Правног факултета у Источном Сарајеву и члан делегације Републике Српске у Дејтону Радомир Лукић каже да није укључен у креирање и спровођење Споразума о сукцесији, али истиче да три деценије не представљају предугачак период када се говори о сукцесији.
- Оставински поступак иза, да тако кажем, обичног покојника зна да траје по неколико година, посебно ако је покојник био имућан. Зато не треба да чуди што сукцесија бивше СФРЈ која је у односу на све новонастале земље и њене сукцесоре била озбиљна држава, траје више од 30 година, односно више од 20 ако узмемо период од потписивања Споразума о сукцесији 2001. године - каже Лукић.
Он додаје да би се по истим правилима рјешавало и питање сукцесије БиХ у случају њене дисолуције.
Виши асистент на Правном факултету бањалучког Универзитета Игор Поповић објашњава да сукцесија подразумијева појам унутар којег се рјешавају правне посљедице територијалних промјена, тј. промјене суверенитета (власти) над неком територијом.
- Рецимо, СФРЈ се “распала” и престала да постоји, тако имамо само државе сљедбенице (сукцесоре), иако је Савезна Република Југославија претендовала да буде континуент, тј. да настави правни идентитет СФРЈ. Исто је и код Чехословачке, гдје су настале двије нове државе - објашњава Поповић.
С друге стране, наставља он, међународна пракса је показала да се Руска Федерација показала као континуент СССР-а, тако што је Русија задржала статус СССР-а у Уједињеним нацијама, јер су друге државе признале да Русија наставља правни идентитет СССР-а. Он додаје да су највише спорне управо ситуације у којима претходна држава престане да постоји и нема континуента па настане више држава, као код СФРЈ, али истиче да постоје и други случајеви сукцесије.
- Они се могу тицати одвајања једног дијела државе и припајање другој или стварање нове државе. Могуће је и да се двије државе уједине или да се једна припоји другој, а посебни случајеви сукцесије тицали су се процеса деколонизације. Бивше колоније, тј. нове независне државе, су често истицале да свој међународноправни живот треба да започну “чисте”, неоптерећене обавезама и правима (посебно међународним уговорима) које су преузеле матичне државе (колонијалне силе) - објашњава Поповић.
Према његовим ријечима, најчешће се код сукцесије регулишу сљедећа питања: важење међународних уговора, имовина (државна и приватна, покретна и непокретна), држављанство, државна архива, дугови и чланства у међународним организацијама.
- Наравно, битно је регулисати и границе држава сљедбеница, а све се више говори и о сукцесији у пољу међународноправне одговорности држава. Ко ће одговарати за повреду међународног права учињену прије сукцесије, тј. територијалне промјене?! Поједностављено - сукцесија је кровни појам, унутар кога се “крију” различита питања која је потребно правно регулисати, а пример је Споразум о питањима сукцесије СФРЈ, којим су ријешена питања покретне и непокретне имовине, имовина за употребу дипломатских и конзуларних послова, финансијска актива и пасива СФРЈ, архива, пензије, приватна имовина и стечена права - објашњава Поповић.
“Државна” имовина
У погледу уговора, наставља он, државе сукцесори углавном нотификацијом преузму важење свих или већине међународних уговора који су обавезивали државу претходницу, а када се каже већине, то значи да држава сукцесор не мора да преузме све уговоре претходне државе.
- Ово је доста поједностављено правило, јер постоји више врста међународних уговора, а и више случајева сукцесије. Посебно се истичу уговори који штите људска права, гдје многи аргументују да државе сукцесори не би требало да имају могућност да одбију примјену таквих уговора. Ако је такав уговор једном ступио на снагу на одређеној територији, онда сукцесија не смије имати утицаја на режим успостављен таквим уговором - оцјењује Поповић.
Код јавне (државне) и имовине, он објашњава да се подјела може вршити тако да нпр. непокретна имовина која је припадала држави претходници припадне сукцесорима по територијалном принципу. Поједностављено, то значи да ће непокретности које се налазе на територији сукцесора X припасти том сукцесору, а непокретности које се налазе на територији сукцесора Y припашће том сукцесору и тако редом.
- Покретна државна имовина која је функционално повезана са одређеном територијом може припасти сукцесору о чијој је територији ријеч. С друге стране могуће је рјешење да покретна имовина припада оној држави гдје се налазила моментом сукцесије. Остала имовина, укључујући имовину у иностранству, посебно непокретну, дијели се правично. Тако су сукцесори СФРЈ међусобно подијелили имовину у иностранству, која је служила за дипломатске и конзуларне послове. При томе треба имати у виду да не постоји јединствен и јасан став у међународном праву шта чини јавну, односно државну имовину. Углавном би се то требало гледати према унутрашњем праву државе претходнице - каже Поповић.
Када се ради о питању држављанстава он објашњава да се држављанство најчешће мијења са промјеном суверенитета.
- Могуће су и опције да се нпр. остави одређено вријеме лицима да одаберу држљављанство (“старе” или “нове” државе, тј. државе претходнице или државе сукцесора). Битно је водити рачуна да се усљед сукцесије не усвоје таква правила да одређена лица постану апатриди или лица без држављанства. Поред тога могу се јавити и питања повреде људских права, као што је показао случај “избрисаних” особа у Словенији који је одлучен од стране Европског суда за људска права - каже Поповић.
Он закључује да нема јединствених правила о сукцесији у међународном праву и да наведена правила за поједине области нису правила универзалног карактера која су општеприхваћена.
- Уколико нема договора између заинтересованих страна онда настају велики проблеми и то не само правне природе. Због тога се у судској пракси, а и теорији, каже да је питање сукцесије једно од најспорнијих питања у међународном праву - каже Поповић.
Конвенције
У међународном праву постоје двије међународне конвенције које регулишу питање сукцесије: 1) Конвенција о сукцесији држава у односу на уговоре (1978) и 2) Конвенција о сукцесији држава у области државне имовине, архива и дугова (1983). Прва је ступила на снагу 1996. године, а друга још није. Иако је прва ступила на снагу, чланице те конвенције нису државе које су “утицајне” у међународним односима. Додатно, врло мали број држава, само 23, обавезао се на примјену Конвенције. Све то говори у прилог да правила из конвенције не могу бити окарактерисана као правила универзалне примјене. Због тога ће се сваки случај углавном рјешавати појединачно, тј. договором између сукцесора, односно заинтересованих држава, што је случај са споразумом сукцесора СФРЈ.
(Глас Српске)
