Сретење Господње се код хришћана слави на 40 дан од Божића. Српска православна црква слави овај празник 2. фебруара по јулијанском, а 15. фебруара по грегоријанском календару. Сретење се славило као Дан државности Србије до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године.

Иначе, за Сретење Господње се везују и неки народни обичаји. Тако постоји вјеровање да се на Сретење срећу зима и љето. Ако на Сретење осване сунчан дан, а медвједи уплашени од сопствене сјенке се врате у зимски сан, вјерује се да ће зима потрајати још шест недјеља.[3] Сличан обичај је постојао и другдје у Европи. У њемачким земљама је у вјеровање о изласку укључивао јазавца. Од њемачких досељеника у Пенсилванији потиче Дан мрмота у вароши Панксатони. само што је датум 2. фебруар, што је Сретење по новом календару, а животиња је мрмот.
Један од обичаја је и да се на Сретење Господње обавезно пале свијеће, јер се вјерује да пламен свијеће кућу штити од грома и других несрећа, али и да има чаробну моћ.
​
Најзанимљивије од сретењских вјеровања јесте да младе дјевојке треба да пазе данас кога ће прво ујутру срести, јер ће им младожења баш такав бити по изгледу и карактеру.[3]