Зелени водоник може да замени нафту, гориво, гас и угаљ
Приватна архива
ИНТЕРВЈУ: ДР МИЛОШ БАЊАЦ, професор Машинског факултета у Београду и један од аутора нацрта водоничне стратегије
ЕУ и друге развијене земље планирају да у наредних неколико година интензивирају истраживања у овој области, као и развој пилот-постројења. Ту би и Србија требало да пронађе свој интерес и да укључи у овај процес и искористи огромне фондове које ће за ове сврхе бити на располагању.
Уколико Србија жели да иде у корак с развијеним светом, у енергетској транзицији јој, осим све већег присуства зелених киловата из ветра, сунца, воде, био-масе, предстоји и коришћење струје из водоника. Не само што он може да буде замена за фосилна горива већ се његовом применом смањује емисија штетних гасова на минимум, што треба да буде императив сваке земље, па и наше, поготово ако нас мало-мало упозоравају колико је загађен ваздух који удишемо.
– Примена зеленог водоника је већ и почела или се очекује да почне у поморском, речном, авио и железничком саобраћају, затим пољопривреди и превозу робе камионима, где електрична енергија акумулисана у батеријама не омогућује жељену мобилност ових превозних средстава. Европска унија и друге развијене земље планирају да у наредних неколико година интензивирају истраживања у овој области, као и развој пилот-постројења. Ту би и Србија требало да пронађе свој интерес и да укључи у овај процес и искористи огромне фондове које ће за ове сврхе бити на располагању – каже у разговору за „Политику” проф. др Милош Бањац с Машинског факултета у Београду и један до аутора нацрта водоничне стратегије.
Колике су могућности Србије када је реч о производњи зеленог водоника? Има ли смисла да га производимо ако још увек имамо мало зелене енергије?
За разлику од фосилних горива која се у природи налазе концентрисана у налазиштима, у природи не постоје налазишта водоника, него се он готово искључиво налази у облику једињења, везан с неким другим елементима. Највише у облику воде или угљоводоника – фосилних горива. Због тога се водоник не може црпети из природе, него мора производити, за шта је потребно утрошити много енергије. У зависности од тога да ли се он производи из воде или неког фосилног горива, као и од тога који енергент и која примарна енергија и технолошки поступак користи за његово добијање разликују се врсте водоника, зелени, сиви, плави, љубичасти... Зелени водоник производи се електролизом воде електричном енергијом добијеној из соларних или ветроелектрана. При томе техничка логика његове производње може постојати само ако постоје вишкови електричне енергије произведене из ових извора. Посматрано с тог аспекта, тренутно у Србији, у којој снага постојећих соларних и ветроелектрана износи само 0,4 гигавата, што је мало више од пет одсто укупне снаге постојећих термо и хидроелектрана, за његову производња нема ни економске, ни техничке оправданости. Овакав однос између интермитентних и класичних електрана омогућава да се избалансира укупна производња електричне енергије, да се искористи сва произведена енергија из соларних и ветроелектрана. Међутим, ако се узме у обзир да је процењени потенцијал Србије за производњу електричне енергије из соларних електрана 20,5 гигавата, а ветроелектрана 10,75, јасно је да наша земља располаже великим потенцијалом за производњу зеленог водоника. Ако се томе дода податак да су инвеститори само у последње три године АД „Електромреже Србије” поднели захтеве за израду студија за прикључење за чак 20,26 гигавата соларних ветроелектрана или скоро три пута више од укупне снаге постојећих термо и хидроелектрана, јасно је и да ће врло брзо у Србији појавити вишкови овако произведене електричне енергије и да ће се појавити производња зеленог водоника.
Један сте од аутор нацрта водоничне стратегије. На који начин се зелени водоник може користити у енергетици? Ко су конзументи зеленог водоника?
Данас се у свету, а и код нас, углавном користи такозвани сиви и много мање црни водоник, и то не у енергетске сврхе. Сиви водоник се добија из природног гаса, а црни из угља уз велики утрошак енергије и емисије угљен-диоксида, те тако не представља ни еколошко гориво, ни еколошку сировину. Он се користи као сировина у петрохемијској индустрији, укључујући прераду сирове нафте, синтезу амонијака – првенствено за производњу ђубрива и производњи метанола за широк спектар производа – укључујући пластику, као и у прехрамбеној индустрији за производњу уља. С друге стране, зелени водоник се добија електролизом воде, при чему настаје чист кисеоник и чист водоник и не емитују се никакве загађујуће материје. Како се за електролизу воде користи електрична енергија добијена из обновљивих извора енергије, а његовим накнадним коришћењем настаје само чиста вода, цео циклус производње, укључујући и процес производње електричне енергије и његове потрошње остварује без емисија угљен-диоксида и других загађујућих материја, те се с правом назива зелени. Управо из тог разлога, све водоничне и све стратегије декарбонизације заснивају се на идеји да се у свим аспектима где не буде било могуће да се пређе на коришћење зелене електричне енергије, пређе на коришћење зеленог водоника. Другим речима, зелени водоник би требао да замени сва угљоводоничка горива – нафту и нафтине дериват, природни гас и угаљ. Његова примена је већ и почела или се очекује да почне у поморском, речном, авио и железничком саобраћају, затим пољопривреди и превозу робе камионима, где електрична енергија акумулисана у батеријама не омогућује жељену мобилност ових превозних средстава. Из истог разлога он је почео да се примењује као гориво и код аутобуса и код индивидуалних аутомобила. Његова велика примена предвиђа се у железарама, где би требао да се замени садашњу употребу кокса, при производњи вештачког ђубрива да замени употребу природног гаса, као и у свим индустријама где сада користио сиви и црни водоник.
Шта предвиђа водонична стратегија која још није усвојена?
Општи циљ ове стратегије је да се на прегледан, концизан и јасан начин укаже на могуће будуће правце развоја српске енергетике у вези с водоничном технологијом, те представи могућности развоја технолошког потенцијала и технологија за производњу, транспорт, складиштење и коришћење „зеленог” водоника. Она за циљ има и да укаже на потребу да Србија треба да иде у корак с развојем водоничне транзиције у Европи, те да понуди смернице и представи на које начине је водоничну транзицију Србије могуће остварити на најбржи и најефикаснији начин – кроз јачање технолошког и научноистраживачког потенцијала, сарадњу науке и привреде и успостављање законске регулативе.
За које време овај пројекат може да буде исплатив?
ЕУ и друге развијене земље планирају да у наредних неколико година интензивирају научна и технолошка истраживања у овој области, као и развој пилот-постројења. Ту би и Србија требало да пронађе свој интерес и да укључи у овај процес и искористи огромне фондове које ће за ове сврхе бити на располагању. Такође, планирају да различитим врстама субвенција подстакну производњу и коришћење зеленог водоника, што би до 2030. године довело да његове шире, али још увек не економски исплативе производње и употребе. Економска исплативост постићи ће се тек наменском производњом огромних количина зелене електричне енергије, масовном производњом елетролизера, као и усавршавањем технологија његове примене, а што је планирано да се оствари до 2050. године.
Има најава да би могао да се производи и плави водоник из гаса?
Плави водоник је модификација сивог водоника, дакле водоника добијеног из природног гаса, с том разликом да се додатном технологијом и додатним утрошком енергије угљен-диоксид емитован у производном процесу хвата и депонује. Тиме се постижу готово нулте емисије угљен-диоксид при његовој производњи. Тренутна једина предност овако произведеног водоника је његова нижа цена у односу на зелени водоник, али велики недостатак што се добија из природног гаса, који је сам по себи веома квалитетно и лако употребљиво гориво. Због тога се на коришћење плавог водоника гледа као на могуће прелазно решење, које би требало да послужи за развој и усавршење технологија за коришћења водоника.
Да ли је скупа производња зеленог водоника?
Јесте. Цена зеленог водоника вишеструко већа од цене сивог, чак плавог водоника. Међутим, предвиђа се да ће цена зеленог водоника падати његовом масовнијом производњом и падом цена зелене електричне енергије, а док ће цене сивог и плавог неминовно расти, како се буду смањивале резерва природног гаса.
ПОЛИТИКА
ЕУ и друге развијене земље планирају да у наредних неколико година интензивирају истраживања у овој области, као и развој пилот-постројења. Ту би и Србија требало да пронађе свој интерес и да укључи у овај процес и искористи огромне фондове које ће за ове сврхе бити на располагању.
Уколико Србија жели да иде у корак с развијеним светом, у енергетској транзицији јој, осим све већег присуства зелених киловата из ветра, сунца, воде, био-масе, предстоји и коришћење струје из водоника. Не само што он може да буде замена за фосилна горива већ се његовом применом смањује емисија штетних гасова на минимум, што треба да буде императив сваке земље, па и наше, поготово ако нас мало-мало упозоравају колико је загађен ваздух који удишемо.
– Примена зеленог водоника је већ и почела или се очекује да почне у поморском, речном, авио и железничком саобраћају, затим пољопривреди и превозу робе камионима, где електрична енергија акумулисана у батеријама не омогућује жељену мобилност ових превозних средстава. Европска унија и друге развијене земље планирају да у наредних неколико година интензивирају истраживања у овој области, као и развој пилот-постројења. Ту би и Србија требало да пронађе свој интерес и да укључи у овај процес и искористи огромне фондове које ће за ове сврхе бити на располагању – каже у разговору за „Политику” проф. др Милош Бањац с Машинског факултета у Београду и један до аутора нацрта водоничне стратегије.
Колике су могућности Србије када је реч о производњи зеленог водоника? Има ли смисла да га производимо ако још увек имамо мало зелене енергије?
За разлику од фосилних горива која се у природи налазе концентрисана у налазиштима, у природи не постоје налазишта водоника, него се он готово искључиво налази у облику једињења, везан с неким другим елементима. Највише у облику воде или угљоводоника – фосилних горива. Због тога се водоник не може црпети из природе, него мора производити, за шта је потребно утрошити много енергије. У зависности од тога да ли се он производи из воде или неког фосилног горива, као и од тога који енергент и која примарна енергија и технолошки поступак користи за његово добијање разликују се врсте водоника, зелени, сиви, плави, љубичасти... Зелени водоник производи се електролизом воде електричном енергијом добијеној из соларних или ветроелектрана. При томе техничка логика његове производње може постојати само ако постоје вишкови електричне енергије произведене из ових извора. Посматрано с тог аспекта, тренутно у Србији, у којој снага постојећих соларних и ветроелектрана износи само 0,4 гигавата, што је мало више од пет одсто укупне снаге постојећих термо и хидроелектрана, за његову производња нема ни економске, ни техничке оправданости. Овакав однос између интермитентних и класичних електрана омогућава да се избалансира укупна производња електричне енергије, да се искористи сва произведена енергија из соларних и ветроелектрана. Међутим, ако се узме у обзир да је процењени потенцијал Србије за производњу електричне енергије из соларних електрана 20,5 гигавата, а ветроелектрана 10,75, јасно је да наша земља располаже великим потенцијалом за производњу зеленог водоника. Ако се томе дода податак да су инвеститори само у последње три године АД „Електромреже Србије” поднели захтеве за израду студија за прикључење за чак 20,26 гигавата соларних ветроелектрана или скоро три пута више од укупне снаге постојећих термо и хидроелектрана, јасно је и да ће врло брзо у Србији појавити вишкови овако произведене електричне енергије и да ће се појавити производња зеленог водоника.
Један сте од аутор нацрта водоничне стратегије. На који начин се зелени водоник може користити у енергетици? Ко су конзументи зеленог водоника?
Данас се у свету, а и код нас, углавном користи такозвани сиви и много мање црни водоник, и то не у енергетске сврхе. Сиви водоник се добија из природног гаса, а црни из угља уз велики утрошак енергије и емисије угљен-диоксида, те тако не представља ни еколошко гориво, ни еколошку сировину. Он се користи као сировина у петрохемијској индустрији, укључујући прераду сирове нафте, синтезу амонијака – првенствено за производњу ђубрива и производњи метанола за широк спектар производа – укључујући пластику, као и у прехрамбеној индустрији за производњу уља. С друге стране, зелени водоник се добија електролизом воде, при чему настаје чист кисеоник и чист водоник и не емитују се никакве загађујуће материје. Како се за електролизу воде користи електрична енергија добијена из обновљивих извора енергије, а његовим накнадним коришћењем настаје само чиста вода, цео циклус производње, укључујући и процес производње електричне енергије и његове потрошње остварује без емисија угљен-диоксида и других загађујућих материја, те се с правом назива зелени. Управо из тог разлога, све водоничне и све стратегије декарбонизације заснивају се на идеји да се у свим аспектима где не буде било могуће да се пређе на коришћење зелене електричне енергије, пређе на коришћење зеленог водоника. Другим речима, зелени водоник би требао да замени сва угљоводоничка горива – нафту и нафтине дериват, природни гас и угаљ. Његова примена је већ и почела или се очекује да почне у поморском, речном, авио и железничком саобраћају, затим пољопривреди и превозу робе камионима, где електрична енергија акумулисана у батеријама не омогућује жељену мобилност ових превозних средстава. Из истог разлога он је почео да се примењује као гориво и код аутобуса и код индивидуалних аутомобила. Његова велика примена предвиђа се у железарама, где би требао да се замени садашњу употребу кокса, при производњи вештачког ђубрива да замени употребу природног гаса, као и у свим индустријама где сада користио сиви и црни водоник.
Шта предвиђа водонична стратегија која још није усвојена?
Општи циљ ове стратегије је да се на прегледан, концизан и јасан начин укаже на могуће будуће правце развоја српске енергетике у вези с водоничном технологијом, те представи могућности развоја технолошког потенцијала и технологија за производњу, транспорт, складиштење и коришћење „зеленог” водоника. Она за циљ има и да укаже на потребу да Србија треба да иде у корак с развојем водоничне транзиције у Европи, те да понуди смернице и представи на које начине је водоничну транзицију Србије могуће остварити на најбржи и најефикаснији начин – кроз јачање технолошког и научноистраживачког потенцијала, сарадњу науке и привреде и успостављање законске регулативе.
За које време овај пројекат може да буде исплатив?
ЕУ и друге развијене земље планирају да у наредних неколико година интензивирају научна и технолошка истраживања у овој области, као и развој пилот-постројења. Ту би и Србија требало да пронађе свој интерес и да укључи у овај процес и искористи огромне фондове које ће за ове сврхе бити на располагању. Такође, планирају да различитим врстама субвенција подстакну производњу и коришћење зеленог водоника, што би до 2030. године довело да његове шире, али још увек не економски исплативе производње и употребе. Економска исплативост постићи ће се тек наменском производњом огромних количина зелене електричне енергије, масовном производњом елетролизера, као и усавршавањем технологија његове примене, а што је планирано да се оствари до 2050. године.
Има најава да би могао да се производи и плави водоник из гаса?
Плави водоник је модификација сивог водоника, дакле водоника добијеног из природног гаса, с том разликом да се додатном технологијом и додатним утрошком енергије угљен-диоксид емитован у производном процесу хвата и депонује. Тиме се постижу готово нулте емисије угљен-диоксид при његовој производњи. Тренутна једина предност овако произведеног водоника је његова нижа цена у односу на зелени водоник, али велики недостатак што се добија из природног гаса, који је сам по себи веома квалитетно и лако употребљиво гориво. Због тога се на коришћење плавог водоника гледа као на могуће прелазно решење, које би требало да послужи за развој и усавршење технологија за коришћења водоника.
Да ли је скупа производња зеленог водоника?
Јесте. Цена зеленог водоника вишеструко већа од цене сивог, чак плавог водоника. Међутим, предвиђа се да ће цена зеленог водоника падати његовом масовнијом производњом и падом цена зелене електричне енергије, а док ће цене сивог и плавог неминовно расти, како се буду смањивале резерва природног гаса.
ПОЛИТИКА
