Психолошка траума је одговор организма на изразито стресне догађаје који су животно угрожавајући, који нарушавају физички или психички интегритет или чак представљају близак сусрет са насиљем или смрћу. Примјери таквих догађаја су: саобраћајне незгоде, земљотреси, свједочења нечијој смрти. Овакви догађаји су углавном изоловани и врло ријетко понављајући. Међутим, у стручним круговима се све више пажње поклања такозваној комплексној трауми. Комплексна траума је сложен концепт који се односи на дуготрајно или понављајуће искуство трауме. Ова траума углавном произилази из вишеструких фактора а најчешће настаје у односима са блиским другим особама. Нажалост, постоје многе породице у којима је занемаривање дјеце, физичко и емоционално насиље, алкохолизам, нестабилни и хаотични односи између родитеља честа или готово стална појава. У таквим животним околностима, појединац доживљава посљедице које се дубоко интегришу у његову личност и стварају проблеме на пољу емоционалног, психичког и социјалног функционисања.

Када причамо о трауматским искуствима углавном је наш фокус на симптомима психолошке природе. Врло лако препознајемо знакове ПТСП-а, анксиозност, депресивну симптоматологију, паничне нападе. Међутим, понекад наведени симптоми могу бити замаскирани физичким симптомима као што су повишени крвни притисак, проблеми функционисања гастроинтестиналног тракта, честе главобоље и различити други тјелесни симптоми гдје се појединац  обраћа за помоћ како би управо отклонио те тегобе. Зашто је то тако?! Одговор на ово на први поглед једноставно питање можемо тражити опет бавећи се питањима менталног здравља. Једно од најочигледнијих објашњења се односи на потискивање емоција. Потискивање емоција је процес у којем особа свјесно или несвјесно  сузбија своје емоционалне реакције или осјећаје. Ова обрамбена стратегија може бити узрокована различитим факторима, као што су друштвени притисци, страх од неприхваћања или недостатак вјештина у суочавању с емоцијама. Врло интензивне и болне емоционалне реакције појединац доживљава као пријетњу и као стање које не може да издржи. Користећи се различитим механизмима исте потискује и не дозвољава да оне буду дио његове садашњости. Како свако емоционално стање захтијева да се њим бавимо па и оно потиснуто, врло често се дешава да баш она траже своје разрјешење кроз физички симптом. Овај феномен се назива соматизација и односи се на поремећај у којем се психички и емоционални проблеми изражавају тјелесним симптомима иако се за њих не могу наћи никакви органски узроци.

Краткорочно гледано, потискивање емоција може дјеловати као ефикасно рјешење када причамо о болним трауматским искуствима. Међутим, на дугорочном плану, оно оставља низ посљедица које се могу манифестовати и неколико година касније а односи се како на нарушено ментално тако и на нарушено физичко здравље. Управљање емоцијама на здрав начин укључује прихваћање, препознавање и изражавање осјећаја на начин који је прикладан и конструктиван. То може укључивати тражење подршке од блиских особа али и разговор са стручним лицима.
 
Овај текст настао је кроз пројекат „Превенција секундарне трауме кроз оснаживање – ПРЕСТО“ који се имплементира у оквиру пројекта „Унапређење друштвене кохезије кроз сарадњу у области пружања локалних услуга у Босни и Хецеговини“ којег финансира Фонд за изградњу мира Генералног секретара Уједињених нација (ПБФ), а проводе Међународна организација за миграције (ИОМ) и Развојни програм Уједињених нација (УНДП) у име Уједињених нација у Босни и Херцеговини.

Пише Маја Савановић Зорић, системски породични психотерапеут