Шећер у облику коцке почео је да се производи половином 19. вијека. До тада се шећер пласирао на тржиште тако што се изливао у облик конусне векне, висок и до један и по метар, познат као ,,глава шећера“.   

Овако изливена ,,глава шећера“ била је тврда попут камена  и био је потребан посебан алат  и спретност како би се од ове купе откинули мањи комади потребни за свакодневну употребу у домаћинству. Прво би се од векне одломио мањи комад, за шта се најчешће користио чекић, а затим би се тај комад уситњавао специјалним клијештима. Ова метода користила се још од средњег вијека. 

А онда је Јакоб Криштоф Рад у Дачицама у Моравској 1841. године смислио шећер у облику коцке.

Рад је био генерални директор локалне рафинерије шећера, који је уз то био и проналазач ентузијаста. Идеју је добио када је његова супруга Јулијана повриједила прст приликом откидања комада са ,,главе шећера“, како би га могла послужити гостима уз кафу. 

Сличне повреде у то вријеме нису биле ријетке. 

Само пар мјесеци послије Јакоб Криштоф Рад поклонио је својој супрузи кутију у којој се налазило 350 лијепо поређаних коцкица направљених од шећера произведеног од шећерне репе. Коцке су биле бијеле и розе боје.  

Шећер је направио у преси коју је сам конструисао. Он је влажни кристални шећер пресовао на месинганој плочи са 400 отвора квадратног облика. Послије пресовања коцке је остављао пола дана у комори за сушење, чиме се процес производње коцки шећера завршавао.

Рад је крајем 1842. године затражио од Судске коморе у Бечу да му се додијеле посебна права за производњу шећерних коцкица у Дачицама у периоду од пет година. Царски краљевски патент одобрен му је 23. јануара 1843. године.    

Исте године по први пут су се на тржишту појавиле коцке шећера, пласиране као ,,чајни шећер“ или ,,бечка коцка шећера“. Нови облик шећера брзо се проширио Европом, паковања су имала по 500 грама, а на кутијама је била слика рафинерије Дачице и  и име ,,Јулиана“.  Занимљиво је да се и данас у средњој Европи могу наћи лијепо запаковане кутије са коцкама шећера које носе име Радове супруге Јулиане. 

Крајем прве половине 19-ог вијека рафинерија шећера у дачицама је банкротирала и Јакоб Криштоф Рад се  у јесен 1846. године  са породицом преселио у Беч. Убрзо након тога производња шећера у коцкама по његовом патенту је престала. Радово име пало је у заборав, а његов проналазак је приписан другим произвођачима шећера. Тридесетих година 20-ог вијека ова неправда је исправљена и Јакоб Криштоф Рад је поврати своје мјесто у историји европске индустрије шећера као изумитељ прве коцке шећера у свијету. 

Семберија инфо - М. Решидовић

.