Данас преовлађује мишљење да Мачу Пикчу није био град у класичном смислу ријечи, него је служио као царски посјед, вјерско уточиште или тајни церемонијални град.

Амерички историчар Хајрам Бингам је 24. јула 1911. године открио познато археолошко налазиште Мачу Пикчу (Свети врхови) у Перуу. Ради се о најатрактивнијем налазишту из периода Инка. Локални становници су и прије били свјесни постојања остатака на тој локацији, међутим Хајрам Бингам, тадашњи професор на Јелу, проширио је вијест о у западном свијету, чиме је оно стекло свјетску славу. 

Налазиште Мачу Пикчу смјештено је у Андама, на 2400 метара надморске висине, те око 350 километара од обале Тихог океана и око 70 километара од Куска, некадашњег главног града Инка. 

Већина археолога сматра да је изграђен као посјед цара Инка Пачакутија (1438.–1472.). Након освајања територија, моћна војска Инка саградила је канале за наводњавање и системе поплочаних путева, а грађевинари су изградили тврђаве, храмове и монументалне камене зграде. Око сто година касније град је мистериозно напуштен, а ни историчарима ни археолозима много детаља ни данас није познато.

Неке од теорија су да су конквискадори који су долазили из Европе донијели мале богиње, а неки тврде сифилис, болест која је збрисала становнике овог града у Андама. Неки пак сматрају да је град Инка био напуштен и прије доласка Шпанаца, а неке од посљедњих теорија о царству Инка су да град заправои никада није заиста био напуштен или заборављен, као што се то дуго мислило.

Мачу Пикчу је под заштитом УНЕСЦО-а , а у јулу 2007. године проглашен је једним од седам нових свјетских чуда.

Семберија инфо