Млађо Станишић, пјесник, аутор шест објављених пјесничких збирки дочекао је вриједан јубилеј - 20 година од прве објављене збирке. Објавио их је до сада укупно шест, а још двије његове збирке поезије припремљене су за штампање. Од прве објављене збирке  ,,Нешто се страшно овдје збило” (2003), преко ,,Нада је негдје иза неба” (2008), ,,Илијаш  - огњиште ужареног бола” (2013), ,,Кад нађем срећу шта ћу с тугом” (2016), ,,Немој ме питати зашто ти пишем” (2017), ,,На утабаној стази немира” (2020), стигао је Млађо Станишић и до двије необјављене збирке, с радним насловима:,,Ширином ме притишће равница” и ,,У крилу сањалице”. Стигао, или се, на неки начин, вратио на свој пјеснички почетак. По доласку у Бијељину исписао је пјесму - метафору ,,Ширином ме притишће равница”. Не каже се тек тако, да су ,,пјесници вјечно чуђење у свијету”.
 
​Млађо Станишић је рођен 1958. године у селу Бргуле, под планином Звијездом, општина Вареш. Писањем поезије, како сам каже, бави се још од средњошколских дана, што значи да је прије више од четрдесет година написао прве стихове.

Док је студирао на Педагошкој академији у Сарајеву - група за српскохрватски језик и књижевност, његову склоност према поезији примјећује професор др Разија Лагумџија која га подстиче и даје му подршку да почне објављивати стихове у локалним омладинским, студентским и другим листовима. Станишићеве пјесме су награђиване на бројним пјесничким смотрама и фестивалима, превођене на шведски, бугарски и друге језике.

Од поезије се не може побјећи

Поезија је нешто судбоносно, од тога се не може побјећи. Живио сам на селу, на великом имању. Отац Божидар је говорио, најбоље је да упишеш техничку, металску или шумарску школу, јер ћеш имати увијек посла у предјелима богатим шумом. Имао сам библиотеку са више од хиљаду књига. Отац ми је често говорио, обневидјећеш, пуно читаш. Класике сам читао у осмом разреду, ,,гутао” сам књиге. Радио сам касније у ,,Енергоинвесту”, да бих убрзо уписао Педагошку академију. Зато и кажем да се од судбине, односно од поезије не може побјећи. Радио сам свих ових година за машинама, али сам писао и поезију. Прву збирку сам припремио за објављивање 1980. године, на Конкурсу за младе пјеснике одобрено је бесплатно објављивање моје збирке. Прву критику ми је написала проф. др Разија Лагумџија. Догодиле су се неке породичне трагедије, отац је преминуо, напуштам Педагошку академију, тако да је моја прва збирка остала у рукопису”, подсјећа за ,,Семберија инфо’’ пјесник Млађо Станишић.
 
Пјесников стваралачки пут прекида рат, наступа вријеме страдања и избјеглиштва. По доласку у Бијељину, у првим поратним годинама, Млађо објављује и  прву збирку ,,Нешто се овдје страшно збило”(2003).

-Тешко сам поднио тај рат, што говоре и моји стихови:,,Нисмо бирали вријеме, вријеме је бирало нас. Били смо бачено сјеме у земљу, за туђи спас”. Прва моја књига, с ратном тематиком, представљала је својеврсну осуду рата. Доласком у Бијељину упознао сам Милана Стојановића  који ме и наговорио да објавим прву збирку. Упознајем након тога пјесника Перу Зубца, књижевног критичара Радмилу Поповић, пјесника Рајка Петрова Нога и бројне друге. Први стих који сам написао доласком у Бијељину гласио је: ,,Ширином ме притишће равница”. Та пјесма - метафора, широко ми је отворила пут у поезију. Гдје год смо наступали на пјесничким вечерима, представљали су ме овим стиховима. У протеклих двадесетак година у мојим пјесмама спајале су се те носталгичне “ноте” о равници и планини. Планина ме изњедрила, равница ме усвојила. То је та унутарња веза и борба која траје до дана данашњег, која ме још увијек држи у свијету поезије”, каже један од наших најбољих пјесника, Млађо Станишић, чију ћемо поезију још дуго читати.

Семберија инфо