БУДИМИР СТАКИЋ, Професор емеритус, О РУСОФОБИЈИ: Русија је на нишану Запада
У књизи „Слика непријатеља – Русија, историја демонизације“, аустријског аутора Ханеса Хофбаура, наведено је - тачно на стогодишњицу од избијања Првог свјетског рата на Западу је дошло до нове манифестације вјековне мржње према Русима. Крајем 2013. године дошло је до Украјинске кризе (која је ескалирала у оружани сукоб фебруара 2022. године - прим. Б.С.), а затим су Вашингтон, Брисел и Берлин одредили ко им је непријатељ.
Трансатлантска заједница узела је Москву на нишан, увела санкције, замрзла рачуне, увела бојкот политички, културних и спортских догађаја у Русији. Поново се појавила негативна слика непријатеља – Русије. Више од петстотина година смјењују се позитивна и негативна слика Руса и Русије, при чему у западном културном и политичком простору преовлађује ова друга. На Западу не постоји „индофобија“, „афрофобија“, још мање „еурофобија“ а, за сада, ни „синофобија“, али постоји „русофобија“, наводи у својој књизи „Русофобија“, Италијан Ђулието Кјеза. Он сматра да Запад жели непослушним земљама силом да наметне сопствени модел живљења који траје више од једног вијека. Западни клише о „варварским, азијатским Русима“, први пут се појавио, истиче Хофбауер, у списима краковског философа Јана из Глогове, и то у годинама у којима је Ливонски рад водио рат против московског цара Ивана III. Што се тиче тзв. „историјске руске агресивности“, према спољњем свијету, довољно је навести само неке од инвазија војски са Запада, копненим путем, које је Русија морала да претрпи и од којих је била принуђена да се брани: 1605-1618. (Пољаци), 1709 (Швеђани), 1812. (Французи-Наполеон), 1915. (Немци), 1941. (Немци-Хитлер). Сваког вијека по једна, а у 20-ом вијеку двије, инвазије наводи Ђулијето у књизи „Русофобија“.
Чак и познати „Маршалов план“, који су бретонвудске институције (ММФ и Свјетса банка) донијеле за развој ратом разорене (16 држава) Европе, може се схватити из угла политике заокруживања Совјетског Савеза, који је садржавао више хиљада рестрикција при извозу у највећу државу која се простире на једној шестини планете Земље. Кад већ поменусмо Европу, занимљиво је навести шта о њој мисли млади италијнски аутор Дијего Фузаро. Он у књизи „Европа не постоји“, наводи - Европа не постоји, оно што обично називамо тим именом јесте трагична стварност уједињена, искључиво на основама Европске централне банке, и њене еврократије, у којој се остварује тихо угњетавање народа, оно што је у 20-ом вијеку вршено помоћу тенкова и војске, уз наметање државама лишених суверенитета да у року од 48 сати прихвате одређене мјере раста, као у случајевима класичних политичких ултиматума. Он у тој књизи наводи да је еврoпска политика веома подређена америчком утицају, подсјећајући на чувене Орвелове синтагме (1984): „рат је мир“, „слобода је ропство“, „незнање је снага“‘‘, наводи за ,,Семберија инфо’’ професор емеритус Будимир Стакић.
Професор Стакић подсјећа на чињеницу да је на референдуму одржаном 17. марта 1991. године, 77,8% совјетских грађана гласало за опстанак Совјетског Савеза, али су етнички и религиозно мотивисане сепратистчке групе у „августосвском пучу“ 1991. године биле исувише јаке и однијеле побједу. Званачни састанак на којем је 21. децембра 1991. године одлуком, за коју је гласало 11 предсједника република, укинут Совјетски Савез у казахстаском главном граду Алма Ати. Убрзо након распада Совјетског Савеза ступило је на сцену Вашингтонско министартсво финасија (које је руску привреду прогласило за своју надлежност), наступила је чувена тврда шок терапија радикалне приватизације руске привреде, уз благонаклоност (на Западу хваљеног) предсједника Јељцина. Задатак је био да се за двије године приватизује 50% државних предузећа, а њено провођење у живот било је „повјерено“ криминалцима и мафији. То потврђује амерички Нобеловац из области економских наука, Џозеф Стиглиц, у књизи „Сјенке глобализације.“
Важно је поменути, истиче професор Стакић, и чињенцу да Византија и Руси нису служили као заклон од исламског народа, Арапа, а затим Монгола и Турака, не би само Света Софија била претворена у џамију, него ни европске катедрале, и оно што се назива европском цивилизацијом, никад не би достигла своје златно доба. Ово је констатација швајцарског новинара Ги Метана, коју је навео у књизи „Русија-Запад – хиљаду година рата (Русофобија од Карла Великог до Украјинске кризе).“ Треба се подсјетити и историјске помоћи Руса Њемачкој, када је октобра 1813. године вођена Битка народа, код Лајпцига у Њемачкој, у којој је Наполеон претрпео један од највећих пораза, страдало је око сто хиљада њемачких, аустријских и руских војника. У њемачким земљама, том приликом, исказана је велика захвалност руској војсци, јер су положили своје животе за ослобађање од француског јарма, истиче у поменутој књизи Аустријанац Хофбауер.
Хенри Кисинџер, историјски противник Совјета у току Хладног рата, изјавио је: „За Запад демонизовање Путина није никаква политика; то је само изговор за немање политике.“ Ипак, у САД постоји политика. Реакционарни амерички теоретичари усвојили су 1998. године „Пројекат за нови амерички вијек“, према коме 21. вијек треба да буде „амерички вијек“. Међутим, прије него што дође тај тренутак, треба одстарнити главну препреку, Русију. А онда се појавио Путин, истиче поменути италијански аутор Кјеза.
-Поменимо, на крају, два принципа којих се Запад придржава, који код нас изазивају свакодневно чуђење: први - оно што је моје то је само моје, а оно што је твоје о томе можемо преговарати; други - оно што смо данас потписали, сутра је застерјело’’, тврди за ,,Семберија инфо’’ професор емеритус Будимир Стакић.
Семберске новине - Семберија инфо
Трансатлантска заједница узела је Москву на нишан, увела санкције, замрзла рачуне, увела бојкот политички, културних и спортских догађаја у Русији. Поново се појавила негативна слика непријатеља – Русије. Више од петстотина година смјењују се позитивна и негативна слика Руса и Русије, при чему у западном културном и политичком простору преовлађује ова друга. На Западу не постоји „индофобија“, „афрофобија“, још мање „еурофобија“ а, за сада, ни „синофобија“, али постоји „русофобија“, наводи у својој књизи „Русофобија“, Италијан Ђулието Кјеза. Он сматра да Запад жели непослушним земљама силом да наметне сопствени модел живљења који траје више од једног вијека. Западни клише о „варварским, азијатским Русима“, први пут се појавио, истиче Хофбауер, у списима краковског философа Јана из Глогове, и то у годинама у којима је Ливонски рад водио рат против московског цара Ивана III. Што се тиче тзв. „историјске руске агресивности“, према спољњем свијету, довољно је навести само неке од инвазија војски са Запада, копненим путем, које је Русија морала да претрпи и од којих је била принуђена да се брани: 1605-1618. (Пољаци), 1709 (Швеђани), 1812. (Французи-Наполеон), 1915. (Немци), 1941. (Немци-Хитлер). Сваког вијека по једна, а у 20-ом вијеку двије, инвазије наводи Ђулијето у књизи „Русофобија“.
Чак и познати „Маршалов план“, који су бретонвудске институције (ММФ и Свјетса банка) донијеле за развој ратом разорене (16 држава) Европе, може се схватити из угла политике заокруживања Совјетског Савеза, који је садржавао више хиљада рестрикција при извозу у највећу државу која се простире на једној шестини планете Земље. Кад већ поменусмо Европу, занимљиво је навести шта о њој мисли млади италијнски аутор Дијего Фузаро. Он у књизи „Европа не постоји“, наводи - Европа не постоји, оно што обично називамо тим именом јесте трагична стварност уједињена, искључиво на основама Европске централне банке, и њене еврократије, у којој се остварује тихо угњетавање народа, оно што је у 20-ом вијеку вршено помоћу тенкова и војске, уз наметање државама лишених суверенитета да у року од 48 сати прихвате одређене мјере раста, као у случајевима класичних политичких ултиматума. Он у тој књизи наводи да је еврoпска политика веома подређена америчком утицају, подсјећајући на чувене Орвелове синтагме (1984): „рат је мир“, „слобода је ропство“, „незнање је снага“‘‘, наводи за ,,Семберија инфо’’ професор емеритус Будимир Стакић.
Професор Стакић подсјећа на чињеницу да је на референдуму одржаном 17. марта 1991. године, 77,8% совјетских грађана гласало за опстанак Совјетског Савеза, али су етнички и религиозно мотивисане сепратистчке групе у „августосвском пучу“ 1991. године биле исувише јаке и однијеле побједу. Званачни састанак на којем је 21. децембра 1991. године одлуком, за коју је гласало 11 предсједника република, укинут Совјетски Савез у казахстаском главном граду Алма Ати. Убрзо након распада Совјетског Савеза ступило је на сцену Вашингтонско министартсво финасија (које је руску привреду прогласило за своју надлежност), наступила је чувена тврда шок терапија радикалне приватизације руске привреде, уз благонаклоност (на Западу хваљеног) предсједника Јељцина. Задатак је био да се за двије године приватизује 50% државних предузећа, а њено провођење у живот било је „повјерено“ криминалцима и мафији. То потврђује амерички Нобеловац из области економских наука, Џозеф Стиглиц, у књизи „Сјенке глобализације.“
Важно је поменути, истиче професор Стакић, и чињенцу да Византија и Руси нису служили као заклон од исламског народа, Арапа, а затим Монгола и Турака, не би само Света Софија била претворена у џамију, него ни европске катедрале, и оно што се назива европском цивилизацијом, никад не би достигла своје златно доба. Ово је констатација швајцарског новинара Ги Метана, коју је навео у књизи „Русија-Запад – хиљаду година рата (Русофобија од Карла Великог до Украјинске кризе).“ Треба се подсјетити и историјске помоћи Руса Њемачкој, када је октобра 1813. године вођена Битка народа, код Лајпцига у Њемачкој, у којој је Наполеон претрпео један од највећих пораза, страдало је око сто хиљада њемачких, аустријских и руских војника. У њемачким земљама, том приликом, исказана је велика захвалност руској војсци, јер су положили своје животе за ослобађање од француског јарма, истиче у поменутој књизи Аустријанац Хофбауер.
Хенри Кисинџер, историјски противник Совјета у току Хладног рата, изјавио је: „За Запад демонизовање Путина није никаква политика; то је само изговор за немање политике.“ Ипак, у САД постоји политика. Реакционарни амерички теоретичари усвојили су 1998. године „Пројекат за нови амерички вијек“, према коме 21. вијек треба да буде „амерички вијек“. Међутим, прије него што дође тај тренутак, треба одстарнити главну препреку, Русију. А онда се појавио Путин, истиче поменути италијански аутор Кјеза.
-Поменимо, на крају, два принципа којих се Запад придржава, који код нас изазивају свакодневно чуђење: први - оно што је моје то је само моје, а оно што је твоје о томе можемо преговарати; други - оно што смо данас потписали, сутра је застерјело’’, тврди за ,,Семберија инфо’’ професор емеритус Будимир Стакић.
Семберске новине - Семберија инфо
