Како бити родитељ у 21. вијеку? :: Semberija INFO ::

 

Како бити родитељ у 21. вијеку?


Недавно су у Основној школи „Свети Сава“ у Бијељини одржана предавања у склопу пројекта „Како бити родитељ у 21. вијеку“ који је рализован под покровитељством Министарства породице, омладине и спорта у Влади Републике Српске.
 
Станислава Станчић, вјероучитељица Православне вјеронауке у ОШ „Свети Сава“ Бијељина, која је завршила обуку за писање и аплицирање пројеката у организацији Развојне агенције РС и учествовала у аплицирању за пројекат „Како бити родитељ у 21. вијеку“ казала је да је један од разлога за њено ангажовање од стране школе, аплицирање за пројекте.



-У септембру прошле године аплицирали смо за овај пројекат, а у фебруару смо добили одговор да је наш пројекат одобрен. Пројекат је осмишљен са циљем да развије и побољша партнерски однос на релацији родитељ – школа. Жељели смо да родитељима пошаљемо поруку да их школа разумије, подржава и труди се да им помогне у њиховом најзначајнијем и најљепшем животном задатку-родитељству. Прва фаза пројекта била је провођење анонимне анкете родитеља ученика VI, VII и VIII разреда. Родитељима смо понудили десетак тема, од којих су они изабрали пет најзначајнијих за њих. На основу њихових одговора ангажовали смо предаваче. Реализовано је пет предавања. Прва гошћа нам је била Ведрана Ракић, специјални педагог и системски породични терапут, која је говорила на тему „Дјеца и друштвене мреже“. Друга тема, са највећим бројем гласова, била је „Развој дјеце у дигитално доба“. Будући да дјеца све више времена и енергије (тјелесне, емоционалне и мисаоне) улажу у интеракцију са дигиталним уређајима који су добили улогу играчака, а неријетко и васпитача. О посљедицама претјеране употребе дигиталних уређаја на физичко и ментално здравље дјеце, говорила је Лидија Кобеља,  магистар логопедије. Треће предавање одржала је Даница Мојић, магистар педагогије, која је говорила на тему „Самостална дјеца су срећнија!“. Она је скренула пажњу да је дјеци веома важно да знају шта се од њих очекује и да ће се осјећати сигурније и срећније када живе у оквиру разумних ограничења. Четврта тема је била „Постављање граница и изградња ауторитета“. О овим, за родитеље веома изазовним, задацима говорила је Цвијанка Ракић, дипломирани психолог. Циклус предавања завршили смо темом „Како васпитати без критиковања“, а предавач је била Борјана Гаврић, магистар психологије и психотерапеут.  Посљедња, трећа фаза пројекта, била је израда брошура за родитеље у којој се налазе закључци са предавања. Брошуру смо штампали са жељом да родитељима помогнемо у недоумицама и изазовима са којима се свакодневно сусрећу“, појаснила је за ,,Семберија инфо’’ Станчићева.

-Ово је први пут да смо реализовали овакву врсту активности у школи. Ако узмемо у обзир број ученика који похађају нашу школу одзив родитеља није био на завидном новоу. Већина родитеља који су дошли на прво предавање били су присутни и на свим осталим. То нам је био најбољи показатељ да смо урадили нешто добро и корисно. Надамо се да ће оваква предавања постати традиција у нашој школи“, истакла је Станислава Станчић.
 
Борјана Гаврић, магистар психологије, обрађивала је тему „Како васпитати без критиковања?”.



- Циљ је био указати родитељима на битне ствари у васпитању дјеце, што дјелимично искључује критиковање дјеце. Чињеница је да наслов указује на „васпитање без критике”, то у буквалном смислу и није могуће, али важно је било упознати родитеље како могу критиковати дјецу, користећи конструктивну критику и не правити грешке приликом самог одгоја дјетета. Желим да похвалим школу и све људе који стоје иза овог пројекта. Ово је једна врло важна прича, јер је сарадња између родитеља и школе неопходна ако желимо да постигнемо најбоље за нашу дјецу када су у питању здрав раст и развој. Едукације овог типа могу да буду прилика да просвјетни радници преиспитају себе, као и родитељи себе, да прихвате промјене код себе, да раде на њима, све у циљу да би успјешније комуницирали са дјецом и задовољавали њихове потребе, а самим тим и васпитање ће бити доста успјешније. Дјеца нам скоро све кажу шта им је потребно. Међутим, ако не радимо на себи и својим потребама, ако их не преиспитујемо, и задовољавамо, нећемо знати одговорити ни дјечије“, појаснила је Гаврићева и додала да је родитељство и раније био тежак ,,посао”, који је уједно и предиван, те да је и данас и да се све може доживјети и као опасност, изазов, али и олакшица.

-Поред примарних потреба сваког дјетета чије је задовољавање неопходно да би преживјело, потребно је да се бавимо и његовим емоционалним потребама (потреба за сигурношћу, вредновање и уважавање, аутономија и осјећај идентитета, разумна очекивања и реалне границе, повезаност, спонтаност и игра) да би дјететов развој прошао неометано, односно да би учило да је у суштини добро, вриједно и вољено. Данас су емоционалне потребе дјеце знатно више наглашене. Можда највише због сталне ,,борбе” око егзистенцијалних питања и усљед ратова које смо доживјели. У традиционалној породици, оној од раније, родитељство се скоро могло изједначити са мајчинством. Очеви су се у васпитање дјеце укључивали тако што су ,,помагали” женама у њези или играјући се са дјесом, али тек што испуне материјалну страну када је у питању породица. Кад чујемо ријеч ,,помагање”, већ уочавамо да се брига за дијете посматрала искључиво као нешто што је само пракса мајке. Традиоционалну породицу можемо скоро да изједначимо са патријахалном породицом, а оно што уочавамо данас јесте да патријахална подјела рада још увијек није превладана, што указује на то да су жене данас скоро па дупло ,,оптерећене”, те да им остаје мање времена за бављење дјецом и њиховим васпитањем, што може да буде и опасност, али и изазов када је у питању данашње родитељство. У савременим породицама дјеца су скоро па равноправни чланови својих породица. Наглашена је комуникација и мајка и отац су подједнако укључени. По мени, ово је све веома значајно, јер се дјетету приступа са великом важношћу што је кључно за задовољавање потребе за самоостварењем, али и здрав раст и развој. Задовољавање емоционалних потреба дјетета данас може да буде и опасност,  изазов, али и олакшица. Као што сам навела, породица у 21. вијеку разликује се од породица раније. Важно је нагласити да родитељи препознају шта им је важно у родитељству, а не да имају одређена очекивања као што је било у традиционалним породицама. Дјеца су испуњавала одређена очекивања, јер су улоге биле јасно подијељене, а данас то баш и није тако. Данас имамо нове технологије које са собом носе свашта што нам је олакшано, али и свашта што је отежало васпитање дјеце. Дјеца проводе више од потребног времена на мобилним телефонима. То је родитељима приличан изазов, јер им је тешко поставити границу када је у питању нешто што сви користе. Ако се пусти телефон дјеци, може да се деси да садржај који гледају знатно утиче на изградњу њихових вриједности, што може да буде проблематично у самом васпитању“, објаснила је за ,,Семберија инфо’’ Борјана Гаврић.

-Мислим да је највећи проблем данас што родитељи желе одређене промјене у односу на своје васпитање, јер сигурна сам да примјећују „грешке” у свом одрастању, те то не желе за своје дијете, што је показало и предавање које сам држала. Родитељи су знатно више усредсређени на очекивања од дјеце, али не и шта је њима важно да дају њима. Родитељи често знају шта не желе за своје дијете, али шта је оно што желе? Нешто што могу да примијетим данас јесте да постављање граница је најтеже за савремене породице. Нама је урођена емоционална потреба - потреба за границом, а данашњи родитељи су често били строго васпитавани, значи границе су биле преоштре, а сад их они, када су у питању њихова дјеца, превише пуштају. Важно је наћи баланс у томе, а да би то постигли, битно је да прије свега откријемо шта је нама у реду, из позиције родитеља, јер само тако ћемо истрајати да испитамо гдје су границе нашег дјетета. Оно што данас је олакшица у односу на раније је што постоји знатно више литературе када је у питању родитељство“, рекла је магистар психологије Борјана Гаврић.

-Оно што је најважније је да родитељи буду упознати са оним шта је њима важно у самом родитељству, да би на основу тога могли и да поставе одређене циљеве када је у питању васпитање њихове дјеце. Важно је да родитељи раде на себи, преиспитују себе, да емоционално и социјално расту, да би могли да обуче своје дијете јер на тај начин дијете ће научити да ,,прича потребе”, што значи помагаће нам у самом родитељству. Дјеца имају своја мишљења и сматрам да је јако важно да их пратимо и да се трудимо да им објашњавамо ствари да их могу разумјети. Увијек провјерите како вас је дијете разумјело. Важно је дјецу слушати, јер скоро нам све кажу, али је и важно бити досљедан у постављању граница. Дјеца не знају шта је за њих добро, али знају шта им је потребно, зато их учимо их о томе. Родитељи најчешће гријеше што нечега не буде никако, а нечега буде превише. Важно је да захтјева, похвала, али и конструктивне критике буде једнако. Можда нешто што је најважније, будите ту за њих, јер немају никог другог осим вас, јер ако то постигнете, бићете „добар родитељ”, нагласила је Борјана Гаврић.
 
Виолета Шеовац, једна од родитеља која је присуствовала предавању казала је да модерно доба донијело многе ствари које су олакшале начин живота са једне стране, а са друге родитељи се суочавају  са бројним проблемима савременог родитељства.



- Сматрам да је данас бити родитељ веома тешко. Раније се није поклањала толика пажња начину васпитавања дјеце као данас. Данас постоје, да тако кажем, различити ,,стилови“ васпитавања дјеце, а, опет, свако од нас је у улози родитеља по први пут у животу. Један од највећих родитељских изазова са којим се многи од нас суочавају је мањак времена. Родитељи су оптерећени бројним обавезама и пословима, а све да би обезбиједили егзистенцију своје породице, што доводи до тога да се не проводи довољно времена са дјецом. Све то није добро, јер  родитељи не стварају емоционалну везу са дјецом, што је резултат да се дјеца устручавају да се отворе родитељима и умјесто тога траже пажњу својих вршњака. Требало би да покушамо да ускладимо вријеме које ће бити за посао и вријеме предвиђено за породицу. Некада је нједељни ручак био обавезан као један од „ритуала“ који је подразумијевао заједничко дружење. Превелика употреба технологије довела је и до тога да нам дјеца превише времена проводе за мобилним телефонима  и друштвеним мрежама, пратећи различите садржаје, често и непримјерене узрасту. Сматрам да то може негативно да утиче и на изграђивање њихових моралних вриједности, као и на саму социјализацију дјеце, што сматрам и најважнијим задатком за родитеље. Ако успијемо да дјецу усмјеримо на „здраво“ дружење са вршњацима, ми смо им пуно помогли. Под тим подразумијевам да науче да поштују друге културе, нације, да науче да размјењују мишљења, да буду толерантни и да никога не угрожавају. Ако смо то успјели, онда смо на добром путу да од дјеце створимо добре људе. Ово је комплексна тема и сугурна сам да јој треба пуно више пажње посветити у свим сегментима друштва, јер „здрава“ породица је темељ здравог друштва и здраве будућности“, нагласила је Шеовац.

-Предавање ми је помогло да сагледам своје ставове, начине понашања у комуникацији са дјецом. Веома је тешко остати досљедан и истрајан у неким ситуацијама према свом дјетету. Често долазимо уморни са посла, некада и исфрустрирани различитим ситуацијама, те да немемо снаге и стрпљења за оне који су нам најважнији, а то су дјеца и породица. Требамо направити приоритете у животу, као и равнотежу између родитељских дужности и осталих обавеза, што није једноставно“, казала је за портал ,,Семберија инфо’’ Шеовац и похвалила све оне који стоје иза пројекта.

-Ово је дивна прича која нам показује колико је важна сарадња између школе као институције и родитеља, а све у циљу бриге и одговорности према дјеци. Само заједничком сарадњом можемо постићи најбоље резултате у процесу васпитавања дјеце. Сматрам да нам едукације овог типа могу дати прилику да упознамо првенствено себе и своје потребе, да се сагледамо на један исправан начин, ако смо реални, а истовремено  и  да се изграђујемо као родитељи, а све у циљу успостављања боље комуникације са својом дјецом. Родитељство је велики изазов данас, али и прилика да уживамо са својом дјецом и да схватимо да не треба да само дјеца уче од нас, већ и да ми учимо од своје дјеце, кроз међусобно разумијевање и љубав”, закључила је Виолета Шеовац.

(Семберија инфо)