САБИРА ПАЗАРАЦ, ДИЗАЈНЕР ОДЈЕЋЕ: ЖИВОТ СА СТИЛОМ И СА ПУНО РАДА
Модна ревија „Базар“, седамдесетих година прошлог вијека наградила је Сабиру Салихбеговић, модног креатора из Бијељине, студента економије, првом наградом и путовањем у Рим за најбоље сашивен модел одјеће на такмичењу кројача - аматера
Сјећање на ову, али и на награду женске модне ревије „Нада“, када је за „лутке из ваше радионице“ Сабира добила прву награду за два јастучета „миш“ и „лав“, у износу од 50.000 динара, нису изблиједиле до данашњег дана.
Сабира, дјевојачки Салихбеговић, удато Пазарац, више од тридесет година траје и опстаје у свијету модних креација и умјетности.
- Прву награду добила сам 1977. године. Почела сам шити и креирати од своје тринаесте године. У овом послу, као и у сваком другом, пуно тога се наслиједи од родитеља. Сви у фамилији имамо некакав дар за те лијепе, креативне ствари. У Сарајеву сам завршила економију 1978. године. Први посао сам добила у сарајевском „Тасу“. Након тога сам, иако сам првобитно завршила Учитељску школу у Бијељини, полагала и средњу текстилну школу. Шивење и креације у то вријеме доносили су ми солидан приход за трошкове студија. Пуно сам путовала по свијету. Тај прозор у свијет, одлазак у Италију, Енглеску, Аустрију, Мађарску, пуно ми је значио. Када одете у иностранство и видите како живе млади људи у тим земљама и шта они раде, онда се и вама отварају неки нови видици“, сјећа се својих младалачких, студентских година Сабира Пазарац.
Она каже да је у младости пуно радила, велики дио дана проводила за шиваћом машином. И данас се пуно ради, каже Сабира, а кудикамо се мање има и мање се зарађује.
- Сасвим случајно сам отишла на економију. Планирала сам да упишем Ликовну академију у Сарајеву. Вјеровала сам у свој природни дар и нисам се озбиљно припремала за то. Да не бих губила још једну годину, упишем економију. У Сарајеву сам пуно креирала одјећу и шила. Након „Базарове“ награде за модне креаторе аматере имала сам пуне руке посла. Живјела сам код једне дивне породице, код Касима Чаушевића изнад Башчаршије. Прихватили су ме тада као своје дијете. Уступили су ми шиваћу машину, тако да сам ту истовремено и шила и студирала. Носила ме младост, елан, воља, добра организација посла. Све полази из нас самих. Љубав према послу и самодисциплина су услов за добар резултат. Ниједан посао не треба радити површно, без воље и жара“, поручује данас младим нараштајима Сабира Пазарац.
Сабира дуго већ опстаје у овом креативном послу, не запостављајући ни своју прву љубав, сликарство.
АРХИВА СЕМБЕРСКИХ НОВИНА
Сјећање на ову, али и на награду женске модне ревије „Нада“, када је за „лутке из ваше радионице“ Сабира добила прву награду за два јастучета „миш“ и „лав“, у износу од 50.000 динара, нису изблиједиле до данашњег дана.
Сабира, дјевојачки Салихбеговић, удато Пазарац, више од тридесет година траје и опстаје у свијету модних креација и умјетности.
- Прву награду добила сам 1977. године. Почела сам шити и креирати од своје тринаесте године. У овом послу, као и у сваком другом, пуно тога се наслиједи од родитеља. Сви у фамилији имамо некакав дар за те лијепе, креативне ствари. У Сарајеву сам завршила економију 1978. године. Први посао сам добила у сарајевском „Тасу“. Након тога сам, иако сам првобитно завршила Учитељску школу у Бијељини, полагала и средњу текстилну школу. Шивење и креације у то вријеме доносили су ми солидан приход за трошкове студија. Пуно сам путовала по свијету. Тај прозор у свијет, одлазак у Италију, Енглеску, Аустрију, Мађарску, пуно ми је значио. Када одете у иностранство и видите како живе млади људи у тим земљама и шта они раде, онда се и вама отварају неки нови видици“, сјећа се својих младалачких, студентских година Сабира Пазарац.
Она каже да је у младости пуно радила, велики дио дана проводила за шиваћом машином. И данас се пуно ради, каже Сабира, а кудикамо се мање има и мање се зарађује.
- Сасвим случајно сам отишла на економију. Планирала сам да упишем Ликовну академију у Сарајеву. Вјеровала сам у свој природни дар и нисам се озбиљно припремала за то. Да не бих губила још једну годину, упишем економију. У Сарајеву сам пуно креирала одјећу и шила. Након „Базарове“ награде за модне креаторе аматере имала сам пуне руке посла. Живјела сам код једне дивне породице, код Касима Чаушевића изнад Башчаршије. Прихватили су ме тада као своје дијете. Уступили су ми шиваћу машину, тако да сам ту истовремено и шила и студирала. Носила ме младост, елан, воља, добра организација посла. Све полази из нас самих. Љубав према послу и самодисциплина су услов за добар резултат. Ниједан посао не треба радити површно, без воље и жара“, поручује данас младим нараштајима Сабира Пазарац.
Скице и симболи
Све што преживљава и ради, Сабира црта и преноси на мале скице. Скице су пуне симбола, тог унутрашњег преживљавања. И рат и нека ружна времена саткана су, каже, у њеним сликама и њеним скицама. А преживјело се, додаје на крају, захваљујући добрим људима и пријатељима из студентских дана.
Сабира дуго већ опстаје у овом креативном послу, не запостављајући ни своју прву љубав, сликарство.
АРХИВА СЕМБЕРСКИХ НОВИНА