РАДМИЛА ЖИГИЋ, ДИРЕКТОРИЦА ФОНДАЦИЈЕ ,,ЛАРА’’ :: Semberija INFO ::

 

РАДМИЛА ЖИГИЋ, ДИРЕКТОРИЦА ФОНДАЦИЈЕ ,,ЛАРА’’


1. Шта сматрате својим највећим успјехом у животу?
Никада не знам одговор на ово питање, јер о ономе што радим не размишљам на тај начин. Једном сам вјешто избјегла да будем судионица емисије „Мој успјех“, јер сам истински била забринута да нећу одговорити потреби емисије. Као особа сам самокритична, али има тренутака када и сама признам да нешто што сам радила јесте успјех. Рецимо, тако сам се осјећала на обиљежавању 20 година рада Фондације „Лара“, иако све што смо урадиле није само моја заслуга, али била сам дио екипе која је креирала визију рада, циљеве. Поносна сам на нашу изложбу „Мир са женским лицем“, коју смо отворили у Сарајеву овог 8. марта и приказаћемо је до краја године и у Бијељини. Ријеч је о изложби која методом усмене историје преноси искуства жена у посљедних 25 година у БиХ. Мени је успјех – не стати, него ићи даље, ма шта да се догодило. Ја сам у сектору друштвеног рада, ту су успјеси ко ријека понорница, изгубе се, па опет појаве. Успјех је наставити да радиш даље и када се чини да је узалуд.
 
2. Која је то професија којом сте у младости прижељкивали да се бавите и колико се она разликује од онога што вам је данас посао.
У младости сам жељела да се бавим новинарством, уписала сам факултет, завршила и радила неких 20 година у медијима. И данас волим ову професију и године које сам провела у новинарству су ми најдраже. Вољела сам мирис тек одштампане новине у којој отварате страницу на којој је ваш текст. Свијет медија се мијења, не бих рекла да новинарство нестаје, али оне форме писања које сам вољела и које су биле актуелне задњих деценија 20-тог вијека постају ријеткост. Истраживачки текстови, чланци, класични коментари…. И данас мислим да бих била најсретнија да сам цијелог живота могла да радим само као репортерка. При том не желим рећи да сам несретна што сам, радећи друге послове у медијима и ван њих, наставила да учим даље и савладавам друге врсте препрека. Данас радим у области заштите људских права жена, најшире речено, и задовољна сам, чак, и када се осјетим (што је често) као Сизиф. Ипак, деси се да мој камен наиђе на удубљење и застане, не враћа се стално у подножје литице, него мукотрпно, ипак, иде горе и то је награда. Понекад имате и лијеп осјећај да сте некоме помогли, што је сатисфакција у сваком послу.
 
3. Која књига, филм или представа су на Вас оставили утисак посљедњих година?
Издвојила бих филм о британској рок групи Квин, Боемска рапсодија (Bohemian Rhapsody) од прошле године. Расплакала сам се. Иначе, већ одавно филмове не доживљавам само емотивно, новинарско око у мени гледа режију, глумце, сценарио… Али са Боемском рапсодијом десила ми се чиста емоција, носталгија, подсјећање. Јако ми је драго што је филм урађен и што је генерација рокен рола доспјела међу филмске јунаке, мислим да је то добро за нашу свијест данас, да успоставља равнотежу. Ма колико у филму Фредију Меркјурију преиспитивали лични живот и изборе, мјерили граме кокаина и литре пића, то не може да умањи значај покрета рок музике који је међу ријетким феноменима савременог доба окупљао људе да би били сретни и преносио поруке да свијет треба да буде боље и праведније мјесто. Сви знамо да масе махом окупљају насиља и манипулације ради. Лијепо је било подсјетити се и на Live Aid, чини се као да је било давно, а није. 
 
4. Постоји ли хоби или неко друго интересовање којем посвећујете слободно вријеме?
Слободно вријеме користим да се „ресетујем“ од посла, помаже ми читање, гледање филмова. Понекад нађем простор да истражујем животе жена, посматрајући их из перспективе женске еманципације, родних улога.  Дакле, опет је везано за посао, али за онај креативнији дио од пројеката, управљања, дискусија, преговарања са институцијама. Понекад снимам и биљежим животне приче и надам се да ћу имати времена и енергије да то и објавим. У овом тренутку ми је сам рад важнији од публиковања.
 
5. Шта би, по Вашем мишљењу, требало унаприједити у Бијељини?
Културни и друштвени живот. Бијељина може да буде град културних иницијатива, јер основа већ постоји, имамо неке од институција културе које сјајно раде као што су Музеј Семберије, Библиотека и други. Имамо академску заједницу. Тај рад, ту енергију треба повезати да у правом смислу постанемо универзитетски град. Да се унаприједи ниво културних садржаја који конзумирамо, да се подрже добре локалне културне иницијативе. Није овдје ријеч о потреби да се паметује, него о друштвеној одговорности према новим генерацијама. Чињеница је да велики број младих овдје студира, овдје се обликује дио људи који ће у наредним годинама водити и овај град и ширу заједницу и важно је да не оду само са оцјенама у индексу. Да живот не конзумирају само у кафићима. Треба да понесу и неке друге вриједности које би им понудио богатији и осмишљен друштвени и културни живот. Чак не треба превише средстава, нешто добре воље, новца, визије и синергије у раду. Правилног вредновања онога што имамо. И разумијевање колико је то важно, створити простор за креативну енергију. 
 
6. Како Бијељину и Семберију видите у будућности?
Свакако бих вољела да је видим као универзитетски град, уредан и чист. Мислим да ће остати центар регије и да ће се, бар просторно ширити, да ће имати и динамичан друштвени живот, јер је то нормално за град који се налази близу великих градова, престоница. Може да буде и туристички град, економски развијена средина, али то ће зависити од оних који овим градом у будућности буду управљали. Мислим да грађани већ дају свој максимум развоју.
 
Семберија инфо