На свечаној Скупштини Коморе доктора медицине Републике Српске у Банском двору у Бања Луци, додијељене су годишње награде за допринос здравству у Републици Српској, на којој је примаријус доктору Слободану Ловрићу, уручена повеља Коморе за изузетан допринос развоју здравства у Републици Српској.

За награде се увијек каже да су част, али и обавеза. Прије двије године, Вас је Скупштина града у ком живите и радите, наградила Златном медаљом ,,Филип Вишњић”, а ове године сте добили и повељу од колега, односно, Коморе доктора медицине РС.
-Задовољство је добити награду, јер то значи да је ваш рад примијећен, а свакако да је посебна сатисфакција добити награду на приједлог колега доктора и од колега доктора, јер Комора доктора медицине награђује, захваљујући искључиво стварним заслугама. Радује ме чињеница да ово није награда на политичком или неком другом пољу, а награђене су колеге доктори и за примарну и за секундарну здравствену заштиту. Оно што је на мене оставило посебан утисак је скромност колега и начин на који су излазили на позив да приме награду, тако да је реаговао предсједник Коморе ријечима:,,Бар на тренутак занемарите скромност, јер ово су награде које сте заслужили пожртвованим и преданим радом”. Такође ме радује чињеница да награде добијају колеге са подручја цијеле Републике Српске, а ове године нас је 21 нагређених. Поред повеља, уручен је и Велики печат Коморе и Хипократово признање, а морам додати да је од нас више од  3.000 у РС, на приједлог колега, награде добило око 0,7 посто. Иако у протеклом периоду нисам ни обраћао пажњу на овакве догађаје, видјевши са колико пажње и достојанства се то припрема, не могу, а да не искажем посебно задовољство, јер поред нас, свечаној Скупштини су присуствовали и представници Љекарске коморе Србије, предсједник Коморе Републике Српске, чланови Коморе, министар здравља и социјалне заштите, као и декан Медицинског факултета.
 
Медицински факултет сте завршили у Тузли, специјализацију на Првој хируршкој клиници у Београду, а у Бијељини радите од 1991. године. Запослени сте у болници ,,Свети врачеви” и радите као хирург и шеф Одсјека за ендоскопију. Имали сте шанси да бирате гдје ћете радити, али сте ипак остали у Бијељини.
-Вратићу се опет на церемонију додјеле награда у Бања Луци, јер је управо акценат уводне ријечи био на останку доктора на овим просторима. Сви знамо да увијек постоји право личног избора, али треба истаћи и да се проналазе начини за останак на овим просторима. Здравство јесте у финансијски незахвалном положају, али увијек се мора тражити начин да се стање побољша. То је као и постављање дијагнозе у медицини, а потом укључивање адекватне терапије. Гдје је потребно, ,,употријебићу докторски ријечник”, нешто хирушки одстанити, то такође треба чинити, јер циљ нам је да имамо квалитетне кадрове, као и квалитетне здравствене установе. На примјер, у Бијељини имамо веома респектабилну болницу, а да бисмо направили искорак и у финансијском смислу за установу, требало би много више да урадимо на јавном представљању свега што можемо пружити, како нашим пацијентима, тако и онима који долазе из окружења и иностранства да обаве одређене медицинске процедуре у Републици Српској. Са мало труда, промотивним филмом и званичним представљањем у нпр. бројним амбасадама које се налазе на подручју РС и БиХ, већ би се направио одређени искорак, а то је један у низу начина да направимо позитивне финансијске помаке. Нисам особа која стреми материјалном богатству, него да од свог рада пристојно и достојанствено живим са својом породицом. Управо то ме је и опредијелило да останемо овдје, да радимо, да се боримо да будуће генерације имају све привилегије лијепог живота и рада.
 
Често истичете да сте имали задовољство да учите од најбољих и радите са њима. Да ли своје дугогодишње искуство преносите младим колегама?
-Ако желимо да унапређујемо здравство, сачувамо наш кадар и младе на овим просторима, свакако да морамо да им посветимо посебну пажњу.
Припадам генерацији доктора који увијек желе да уче и да се усавршавају, да прихватам мишљење и старијих и млађих колега, али и да научено преносим другима. На Хирушком одјељењу имамо сјајну екипу људи, наравно, поштује се хијерархија, али свима нам је људски живот на првом мјесту. Оно што ме посебно радује је податак да протеклих неколико година имамо сјајну екипу младих људи који су потпуно формиране личности, васпитани, чистих душа, и без трунке искварености. Задовољство је радити са њима, наћи им се при руци као одскочна даска, гледати њихово задовољство у раду и жељи да се усавршавају, да себе управо виде на овим просторима са својим већ формираним породицама. Нагласио бих да њихов ентузијазам доприноси још већој жељи свих нас да стварамо услове да се и они који су отишли да раде у неким другим мјестима у окружењу и државама, врате да раде у својој земљи. Сматрам да су бољи дани и медицини већ дошли, јер кад упоредим период генерација љекара пред сам рат, ратни и поратни период, период избјеглиштва, то је неупоредиво. Младим колегама уз жељу да се остваре као угледни љекари, желим стрпљење, упорност, предан рад и поштовање свега оног што су генерације прије њих дале, а то ће их извести на прави пут.
 
Остварени сте и на пословном и на приватном плану. Гдје видите себе у наредним годинама?
-Као што сам већ рекао, човјек ако жели да буде успјешан у послу, константно мора да учи и да се усавршава, тако да себе тако видим и у наредним годинама. Оно што је карактеристично за моју породицу је чињеница да смо сви посвећени медицини, супруга Милица је субспецијалиста кардиолог, син Игор је млад љекар, као и његова супруга Јована, а кћерка Јелена је на трећој години Медицинског факултета. Богатији смо и за још једног члана породице, унука Слободана, тако да, не само да настављамо са праћењем и примјеном нових трендова у медицини, него и ширењем породице, али све то на овим просторима.

портал Семберија инфо (О.Стјепановић)