Живи и ради у Бијељини. Предсједница је Удружења породица несталих Семберије и Мајевице.

Смиља Митровић рођена је у Коренити, селу на обронцима Мајевице, а након удаје сели се у Бијељину. До рата је живјела са супругом и сином. Смиљина драма почиње 1994. године, када је њен син јединац, студент, добио позив за мобилизацију, а убрзо упућен и на ратиште на подручју Западне Крајине. Доживљава најгори страх мајке у рату – да се син не врати с ратишта. У борбама које су вођене 1995. године Драган Митровић, стар 19 година, нестао је. Од тог тренутка почиње Смиљина борба за истину. Прво су биле године наде да је Драган жив и негдје заробљен, апеле за информације о Драгану објављивала је по медијима још неколико година – не прихватајући да су ексхумације гробница за њу као и за бројне породице једино мјесто истине. Живот је посветила тражењу дјетета, односно његових посмртних остатака, које до данас није нашла. Активна је у помагању другим породицама сличне судбине кроз Удружење породица несталих и заробљених бораца и цивила у Бијељини. Унаточ бројним препрекама на које Удружење наилази у раду и активностима, Смиља Митровић неуморно ради на рјешавању случајева несталих особа. Смиљин супруг је умро у 42. години живота.

​

Смиља Митровић, мајка чије је дијете нестало у рату, позива на дијељење искустава и помирење. Отворена је за дијалог и сматра да се сви грађани и грађанке БиХ, без обзира на вјеру и нацију, требају међусобно подржавати. Смиља је иницирала изградњу споменика мајкама чији су синови страдали у Бијељини.

“Морате бити јаке и штитити своју породицу, јер породица је стуб који штити жену. Борите се и немојте поклекнути. Идите даље, немојте стати. Мајке, будите јединствене – поштујте своје дијете, као и туђе!“

ФРАГМЕНТ ПРОШЛОСТИ

„Било је тешко остати сам. Родбина се морала разићи, сви имају своје обавезе, не могу са мном сједити. Имала сам мајку, па је она дуже са мном била. Али када и она оде кући, останем сама… Сама чињеница да кад погледам на врата и знам да нису живи… Ухвати ме неки страх. Имала сам осјећај да чујем како неко куца. Ваљда страх. Мене сестра зовне и пита шта радим. Ја кажем да нисам спавала јер је неко куцао цијелу ноћ на врата. Она мене слуша и каже: Он ако куца на врата, ти одеш па видиш да нема никог. То ће тебе држати сто година. Иди лези, спавај, заборави на то! Он кад дође, он ће доћи. Кажем и ја себи: Шта више на врата да гледам, нека дође ко хоће. Више нисам ни чула да неко куца, суочила сам се с тим. Било ми је тешко. И данас ми је тешко кад дођем па отворим врата, а немам ником рећи шта сам чула, с чим сам се срела…“



Мрежа за изградњу мира је успостављена у фебруару/вељачи 2010. године. Што желимо и што је потребно за цијелу државу је свеобухватан напор усмјерен ка обнови квалитете друштвеног и економског живота у БиХ, као и ка дугорочном повећању способности цијелог бх. друштва да се опходи с различитостима и сукобима на конструктиван и ненасилан начин, те тиме створити оквир за заједничко, координирано дјеловање низа невладиних организација, локалне управе и самоуправе, пословног сектора, медија и државних институција.