Прерани одлазак Неше Лептира са овог света остао је један од најтрагичнијих тренутака на српској уметничкој сцени. Свестрани артиста кроз песме, представе и перформансе знао је да насмеје и расплаче људе, али их је пре свега надахњивао да живе неки бољи живот.

Рођен 1959. године на Новом Београду, Ненад Радуловић био је старији син официра ЈНА и учитељице, а од малих ногу волео је да забавља људе око себе.

Посебно је био везан за три године млађег брата Жељка са којим је делио бројне забавне тренутке и који га је најбоље разумео.

Први инструмент који је узео у руке била је хармоника, љубав према музици била је на прву ноту. Убрзо су уследили и други инструменти – усна хармоника, клавијатуре, бубњеви, гитара...

Када је уписао Девету београдски гимназију, био је један миљеника у друштву, које је обожавао да забавља својим импромту скечевима и имитацијама.

Са братом се придружио хору „Крсманац“, а после тога прешао у КУД Жикица Јовановић Шпанац. Осим редовног репертоара и могућности да развија своје музичке таленте, Ненад је наставио да гаји љубав према представама и глуми.

Последња игра лептира

Када је завршио гимназију, уписао је Правни факултет, који је врло брзо и напустио. Књиге у рукама заменио је микрофоном и 1979. године са пријатељима основао групу „Последња игра лептира“.

Првобитно су били инспирисани кантри музиком, носили џемпере и свирали бенџое. Међутим, врло брзо су се прочули по доброј музици и још бољим живим наступима.


Пре снимања првог албума, Неша Лептир и екипа имали су више од 200 свирки, као и 15 наступа пред крцатим Домом синдиката.

Истовремено, био је члан и наступао са Индексовим радио позориштем, правећи сатиричне скечеве.

Све је тих година текло савршено. „Последња игра лептира“ је за десет година објавила пет албума – Напокон плоча (1982), Поново плоча & друге приче (1983), Опет плоча - срце од меда (1985), Груди моје, балканске (1986) и Заједно смо пишкили у песку (1987).


Иако се група распала 1989. године, издао је соло албум пародија новокомпоноване музике –Нико нема што Питон имаде.

Не могу баш да играм фудбал...

Исте године му је, нажалост, откривен и рак тестиса и то у поодмаклом стадијуму. Пошто му је дијагноза постављена касно, оперисан је на Војно-медицинској академији, где је после примао и хемотерапију.

Упркос тешкој болести остао је ведар, шалио се и чак наступао током лечења.

Убрзо је уследила још једна лоша вест да је болест метастазирала на мозак, због чега је поново оперисан. Почетком наредне године стање му се погоршало.


„Па, не могу баш да играм фудбал...“, одговорио је Неша на питање брата како је. Двадесет минута касније је преминуо.

Последњи поклон публици и обожаватељима била је песма коју је написао у болници на лекарском рецепту само пар дана пред смрт.
​
Иза себе је оставио прегршт хитова, попут Умиру јелени, Наташа, Врати се, Груди моје балканске, Дечко, ајде олади, а његова смрт се сматра једном од највећих трагедија на српској уметничкој сцени.

(ртс.рс)