Janković: Bijeljini nedostaje jedno omladinsko pozorište
Dramska radionica bi se generalno mogla definisati kao dinamičan i kreativan prostor gde mladi mogu istražiti svoju umetničku stranu kroz različite dramske tehnike. Ili još jednostavnije rečeno: kao polje slobode u kojem se mogu osetiti sigurnim prilikom stvaralačkog uranjanja u nepoznato, kaže za portal ,,Semberij info” Dejan Janković, pozorišni reditelj iz Beograda
Kako biste opisali koncept dramske radionice za tinejdžere koju realizujete u Centru za kulturu ,,Semberija’’?
-Kada je u pitanju radionica koju mladi Bijeljine imaju prilike da pohađaju, ona pruža priliku da se izraze kroz glumu, pokret, govor i improvizaciju, gradeći samopouzdanje i razvijajući svoje komunikacijske veštine. Kroz učestvovanje u različitim vežbama i igrama, tinejdžeri mogu istražiti različite likove, situacije i emocionalna stanja, podstičući tako empatiju i razumevanje drugih, rušeći stereotipe i predrasude. Kao njihov pedagog i mentor, uvek se trudim da participanti otkriju i razviju svoj umetnički identitet, dok se međusobno povezuju i stvaraju zajedničke priče koje nadilaze njihove individualne perspektive.
Koje su prednosti uključivanja tinejdžera u dramske aktivnosti?
-Višestruke: uključivanje tinejdžera može pružiti brojne mentalne, emocionalne i socijalne koristi koje im mogu pomoći pri rastu i razvoju. Upoznavanje sebe i sveta oko sebe, izgradnja samopouzdanja i samopoštovanja je temelj na kojem se baštini dalji rad i napredak. Putem dramskog izražavanja, svako može unaprediti svoje verbalne i neverbalne komunikacijske veštine, što im može pomoći u izgradnji individualnosti, ali i u svakodnevnoj interakciji s drugima, čineći od njih prave timske igrače, osposobljene da sutra možda postanu i budući lideri svojih kolektiva.
U čemu se izdvaja Vaš pristup u radu s tinejdžerima u poređenju sa drugim dramskim pedagozima?
-Moram da priznam da nisam upoznat sa pristupima ostalih kolega u zemlji i regionu, prvenstveno iz razloga što nisam želeo da moj bazični pedagoški postupak formiraju spoljni uticaji i trendovi. Ono što je sigurno je da pripadam manjini koja nastavlja tradiciju, prekinutu građanskim ratom devedesetih i raspadom bivše Jugoslavije, a to je da su predavači glume, uglavnom, bili profesionalni reditelji. Predlažem čitaocima da na internetu istraže biografije svojih omiljenih glumaca, njihovih profesora i biće im jasnije o čemu govorim. Iako i među glumcima ima sjajnih pedagoga, smatram da ključ njihovog uspeha nije u njihovom ličnom izvođačkom talentu, već u tome što su bili sposobni da glumačku umetnost proučavaju, ipak, na određenoj distanci: fenomenološki. Zato su neretko takvi glumci istovremeno i reditelji, dramski pisci, pa, čak, i filozofi poput pokojnog Vladimira Jeftovića koji je pisao naučne radove o glumačkoj umetnosti. Takođe, mogućnost da svoju umetničku praksu reditelja kontinuirano razvijam i na nacionalnoj i internacionalnoj sceni mi je pomoglo da svoja iskustva iz različitih kulturnih podneblja sublimiram u koncept rada koji glumca ili učenika podstiču da istražuju, eksperimentišu i otkrivaju nove načine izražavanja, čineći tako pozorišni proces - čas glume iznova uzbudljivijim i različitim. Realizujući, u više navrata, svoje radionice u Rumuniji, Hrvatskoj, Grčkoj, Norveškoj, Bugarskoj, Poljskoj i Litvaniji, značajno su uticale na moj stav o značaju multikulturalne saradnje prilikom dramskog stvaralaštva kada se ruše sve jezičke, mentalitetske i stereotipske predstave o pripadnicima drugih naroda i vera. To je jedan od razloga zašto u ovogodišnjoj radionici Festivala komedije u Bijeljini učestvuje i devetočlana umetnička delegacija iz poljske organizacije Teatar Re:generacja koju predvode Wojtek Mereš i Sonia Resme. Oni su stalni partneri moje internacionalne organizacije ,,Artepunkt” u okviru koje kontinuirano zajedničko delujemo i na poljskoj kulturnoj sceni. Ideja kod mladih Bijeljine naišla je na izuzetan odziv: svih četrdeset prijavljenih, sa velikim entuzijazmom i slobodom, učestvuju u vežbama i kreiranju zajedničkih scena sa poljskim kolegama, sklapajući prijateljstva koja će se u nekom drugom obliku održati i nakon ove radionice.
Kako ocjenjujete kulturnu ponudu za mlade u Bijeljini i šta smatrate da potrebno našem gradu?
-Imao sam priliku da poslednjih sedam godina aktivno pratim razvoj kulturnog života vašeg grada, što mi je izuzetno koristilo kao nekom ko intezivno razmišlja o kulturnoj politici. Bijeljina svojim kulturno-istorijskim nasleđem i povezanošću sa Dučićem uspeva da inspiriše, obogati i poveže ljude koji planiraju da se bave umetničkim stvaranjem. U tome Centar za kulturu ,,Semberija’’, sa svojim kompaktnim timom, već duži period obavlja sjajan posao. Pokretanjem niza književnih večeri, izložbi, dobro odmerenom selekcijom predstava za festivale ,,Dani komedije” i ,,Čupava bajka”, Aprilskih dana posvećenih srednjoškolskom stvaralaštvu, govori da se o kulturnom životu građana brine iz godine u godinu i sve više razvija. Da nije te posvećenosti, istrajnosti i podrške, teško da bismo bili u mogućnosti da se na jednoj internacionalnoj dramskoj radionici sretne pedeset polaznika, što se još uvek nije dogodilo ni gradu kakav je Beograd. To, istovremeno, obavezuje gradske vlasti da održavaju takav entuzijazam mladih, neguju i kontinuirano razvijaju njihove talente. Zato smatram da bi osnivanje jednog omladinskog pozorišta, uz jake mentore, za jednu deceniju moglo potpuno da izmeni kulturnu sliku i poziciju ovog grada u regionu. Ono će omogućiti mladima da se sklone sa ulice i naprave otklon od nekvalitetnog sadržaja, ali i da se izraze i razviju svoje talente, steknu nove veštine i iskustva, te i da se povežu sa svojom zajednicom na jedinstven i inspirativan način. Putovanja i povezivanje sa regionom i svetom putem nacionalnih i internacionalnih festivala, takođe, je jedna značajna dimenzija učenja koja će se gradu, po njihovom povratku, višestruko vratiti. Podsetimo se šta je sedamdesetih i osamdesetih godina značio SKC u Beogradu, bez čije podrške mladima ne bismo danas imali stvaralaštvo jedne svetske Marine Abramović, Mediale, kompletnog punk i hip-hop pokreta, EKV-a, Partibrejkersa, Električnog orgazma… Takvo osnažujuće iskustvo za mlade, koje će im razviti samopouzdanje, prevazići strahove i nedoumice utabaće put koji Bijeljinu sigurno vodi ka idealu slogana koji ga duži niz godina prati, a to je - grad budućnosti.
(Semberija info)
Kako biste opisali koncept dramske radionice za tinejdžere koju realizujete u Centru za kulturu ,,Semberija’’?
-Kada je u pitanju radionica koju mladi Bijeljine imaju prilike da pohađaju, ona pruža priliku da se izraze kroz glumu, pokret, govor i improvizaciju, gradeći samopouzdanje i razvijajući svoje komunikacijske veštine. Kroz učestvovanje u različitim vežbama i igrama, tinejdžeri mogu istražiti različite likove, situacije i emocionalna stanja, podstičući tako empatiju i razumevanje drugih, rušeći stereotipe i predrasude. Kao njihov pedagog i mentor, uvek se trudim da participanti otkriju i razviju svoj umetnički identitet, dok se međusobno povezuju i stvaraju zajedničke priče koje nadilaze njihove individualne perspektive.
Koje su prednosti uključivanja tinejdžera u dramske aktivnosti?
-Višestruke: uključivanje tinejdžera može pružiti brojne mentalne, emocionalne i socijalne koristi koje im mogu pomoći pri rastu i razvoju. Upoznavanje sebe i sveta oko sebe, izgradnja samopouzdanja i samopoštovanja je temelj na kojem se baštini dalji rad i napredak. Putem dramskog izražavanja, svako može unaprediti svoje verbalne i neverbalne komunikacijske veštine, što im može pomoći u izgradnji individualnosti, ali i u svakodnevnoj interakciji s drugima, čineći od njih prave timske igrače, osposobljene da sutra možda postanu i budući lideri svojih kolektiva.
U čemu se izdvaja Vaš pristup u radu s tinejdžerima u poređenju sa drugim dramskim pedagozima?
-Moram da priznam da nisam upoznat sa pristupima ostalih kolega u zemlji i regionu, prvenstveno iz razloga što nisam želeo da moj bazični pedagoški postupak formiraju spoljni uticaji i trendovi. Ono što je sigurno je da pripadam manjini koja nastavlja tradiciju, prekinutu građanskim ratom devedesetih i raspadom bivše Jugoslavije, a to je da su predavači glume, uglavnom, bili profesionalni reditelji. Predlažem čitaocima da na internetu istraže biografije svojih omiljenih glumaca, njihovih profesora i biće im jasnije o čemu govorim. Iako i među glumcima ima sjajnih pedagoga, smatram da ključ njihovog uspeha nije u njihovom ličnom izvođačkom talentu, već u tome što su bili sposobni da glumačku umetnost proučavaju, ipak, na određenoj distanci: fenomenološki. Zato su neretko takvi glumci istovremeno i reditelji, dramski pisci, pa, čak, i filozofi poput pokojnog Vladimira Jeftovića koji je pisao naučne radove o glumačkoj umetnosti. Takođe, mogućnost da svoju umetničku praksu reditelja kontinuirano razvijam i na nacionalnoj i internacionalnoj sceni mi je pomoglo da svoja iskustva iz različitih kulturnih podneblja sublimiram u koncept rada koji glumca ili učenika podstiču da istražuju, eksperimentišu i otkrivaju nove načine izražavanja, čineći tako pozorišni proces - čas glume iznova uzbudljivijim i različitim. Realizujući, u više navrata, svoje radionice u Rumuniji, Hrvatskoj, Grčkoj, Norveškoj, Bugarskoj, Poljskoj i Litvaniji, značajno su uticale na moj stav o značaju multikulturalne saradnje prilikom dramskog stvaralaštva kada se ruše sve jezičke, mentalitetske i stereotipske predstave o pripadnicima drugih naroda i vera. To je jedan od razloga zašto u ovogodišnjoj radionici Festivala komedije u Bijeljini učestvuje i devetočlana umetnička delegacija iz poljske organizacije Teatar Re:generacja koju predvode Wojtek Mereš i Sonia Resme. Oni su stalni partneri moje internacionalne organizacije ,,Artepunkt” u okviru koje kontinuirano zajedničko delujemo i na poljskoj kulturnoj sceni. Ideja kod mladih Bijeljine naišla je na izuzetan odziv: svih četrdeset prijavljenih, sa velikim entuzijazmom i slobodom, učestvuju u vežbama i kreiranju zajedničkih scena sa poljskim kolegama, sklapajući prijateljstva koja će se u nekom drugom obliku održati i nakon ove radionice.
Kako ocjenjujete kulturnu ponudu za mlade u Bijeljini i šta smatrate da potrebno našem gradu?
-Imao sam priliku da poslednjih sedam godina aktivno pratim razvoj kulturnog života vašeg grada, što mi je izuzetno koristilo kao nekom ko intezivno razmišlja o kulturnoj politici. Bijeljina svojim kulturno-istorijskim nasleđem i povezanošću sa Dučićem uspeva da inspiriše, obogati i poveže ljude koji planiraju da se bave umetničkim stvaranjem. U tome Centar za kulturu ,,Semberija’’, sa svojim kompaktnim timom, već duži period obavlja sjajan posao. Pokretanjem niza književnih večeri, izložbi, dobro odmerenom selekcijom predstava za festivale ,,Dani komedije” i ,,Čupava bajka”, Aprilskih dana posvećenih srednjoškolskom stvaralaštvu, govori da se o kulturnom životu građana brine iz godine u godinu i sve više razvija. Da nije te posvećenosti, istrajnosti i podrške, teško da bismo bili u mogućnosti da se na jednoj internacionalnoj dramskoj radionici sretne pedeset polaznika, što se još uvek nije dogodilo ni gradu kakav je Beograd. To, istovremeno, obavezuje gradske vlasti da održavaju takav entuzijazam mladih, neguju i kontinuirano razvijaju njihove talente. Zato smatram da bi osnivanje jednog omladinskog pozorišta, uz jake mentore, za jednu deceniju moglo potpuno da izmeni kulturnu sliku i poziciju ovog grada u regionu. Ono će omogućiti mladima da se sklone sa ulice i naprave otklon od nekvalitetnog sadržaja, ali i da se izraze i razviju svoje talente, steknu nove veštine i iskustva, te i da se povežu sa svojom zajednicom na jedinstven i inspirativan način. Putovanja i povezivanje sa regionom i svetom putem nacionalnih i internacionalnih festivala, takođe, je jedna značajna dimenzija učenja koja će se gradu, po njihovom povratku, višestruko vratiti. Podsetimo se šta je sedamdesetih i osamdesetih godina značio SKC u Beogradu, bez čije podrške mladima ne bismo danas imali stvaralaštvo jedne svetske Marine Abramović, Mediale, kompletnog punk i hip-hop pokreta, EKV-a, Partibrejkersa, Električnog orgazma… Takvo osnažujuće iskustvo za mlade, koje će im razviti samopouzdanje, prevazići strahove i nedoumice utabaće put koji Bijeljinu sigurno vodi ka idealu slogana koji ga duži niz godina prati, a to je - grad budućnosti.
BIOGRAFIJA
Pozorišni reditelj Dejan Janković završio je osnovne studije pozorišne režije u klasi profesora Ljubiše Ristića i postdiplomske studije teorije umjetnosti u klasi profesorke Tijane Popović Mlađenović. Već nakon druge godine studija, debitovao je kao asistent reditelja Slobodana Unkovskog, na predstavi ,,Život je san’’ u Narodnom pozorištu u Beogradu. Od tada započinje saradnju sa mnogim afirmisanim pozorišnim umjetnicima u zemlji i regionu. Profesionalno je aktivan na polju pozorišne i televizijske režije, fotografije i produkcije, a od 2011. godine član je Saveza dramskih umetnika Srbije, kao i počasni član i urednik pozorišnog i filmskog programa srpskog udruženja RAS u Oslu.
(Semberija info)
