,,Onaj ko je moj prijatelj ne postavlja pitanja, onome kome sam prijatelj kazujem ono što i ne pita“, kazao je o prijateljstvu naš jedini nobelovac Ivo Andrić.

Malo je ljudi koji su se u svijetu Ive Andrića zadržali godinama. On je bio beskrajno zatvoren, delikatan u komunikaciji, pa je malo onih kojima je otvarao dušu ili povjeravao svoje radosti i tuge. Jedan od onih s kojima je najiskrenije drugovao bio je Rodoljub Roćko Čolaković.



- Veliko prijateljstvo vezivalo je Rodoljuba Čolakovića i Ivu Andrića, a njihove porodice, i ono je trajalo 30 godina, sve do Andrićeve smrti 13. marta 1975. godine. Kako je Rodoljub Čolaković bio jedan od izvršilaca testamenta Ive Andrića, u Čolakovićevoj ostavštini nalazi se i kopija testamenta Ive Andrića, te je i to dio građe Čolakovićevog legata u Muzeju Semberije, ističe muzejska savjetnica Tanja Lazić. 



Zatim, kako navodi,  pored brojnih fotografija nastalih tokom trodecenijskog drugovanja sa Ivom Andrićem, brojna Andrićeva djela koja su dio biblioteke legata lični su pokloni Čolakoviću i njegovoj supruzi Milici Zorić uz posvete našeg nobelovca. U biblioteci legata  je i Čolakovićev Dnevnik na čijim stranicama su opisani i susreti i doživljaji dvojice prijatelja, te događaji vezani za Andrića. Rodoljub Čolaković, nema sumnje, bio je njegov do srži iskreni prijatelj i poštovalac njegovog izuzetnog djela. 

O Andriću je znao mnogo više od onih koji su  se trudili da mu budu biografi, jer pred njima je ovaj izuzetni pisac često bio suzdržan i zatvoren. Osim saznanja o Andriću iz Čolakovićevog pera, osjeća se ponešto i od duha onog vremena, u kome je, kao i danas, bilo i dobrih i loših ljudi, visokih i niskih strasti, divljenja i zavisti...

,,Živim već šezdeset prvu godinu i uvek sam još naivan i verujem ljudima na reč- verovatno ću takav umreti“, zapisao je u Dnevnik Čolaković kojom počinje komentar na reakciju nekih Beograđana na vijest o dodjeli Nobelove nagrade za književnost Ivi Andriću 1961. godine:



,,Milica bila u gradu i slušala komentare o Andrićevoj nagradi. Šta sve ljudi naši pravoslavni ne pričaju, onako u četiri oka, kakve sve gadosti ne rigaju, i to oni koji su prvi poleteli da mu čestitaju, da mu pošalju cveće, čak da napišu u novinama lepu reč. Ne vređa me to što neki misle da Andrić nije veliki pisac - u redu, stvar je ukusa, prilaženja literaturi itd. Neki estetski prefinjeni ljudi vele: pišam se ja na takvu literaturu. Ali podlo je govoriti: Andrić je bio jugoslovenski ambasador kad je potpisan pakt sa Njemačkom, pa se lepo izvukao, on se i uvek ume da izvuče ili, kako reče jedna dama-“ da skloni svoje dupe ukraj“. (Ona svoje dupe nije čuvala to je tačno) - a ne pominje okupaciju i njegov stav. Zavist ljudska je strašna stvar, a licemerstvo prosto guši!“  

Čolaković je s nestrpljenjem iščekivao Andrićev povratak iz Štokholma, pa sa njim, odmah po dolasku ide na Avalu, a u Dnevnik upisuje:
,,Danas sam bio sa Andrićem na Avali- radostan je što je nagrada tako primljena od širokih slojeva naroda, što se izrazilo u mnogobrojnim čestitkama koje još uvijek prima iz svih krajeva zemlje. Veli: ,,Stiže čoveku sve kad mu nije potrebno. Da je bilo malo ranije, kad je moja majka bila živa, kad sam bio mlad. Jedino što je neka korist zemlji, da se preko nagrade i za nju, njenu kulturu čuje“.

Dana 13. marta 1975. godine umro je Ivo Andrić. 

Tog dana Čolaković je u Dnevnik upisao:
,,Jutros ustao rano - trebao da krenem u Sokobanju da se oporavljam; oporavak na Hvaru prekinuo sam zbog Veljkove smrti. U 6 i 30 čuo se telefon, i Dara mi je rekla - zove Vera Stojić. Umro Ivo, pomislio sam. I dosista. Ali sam ipak zvao VMA i dobio potvrdu. Da, jutros u 1 i 15. Smirio se Ivo posle gotovo tri meseca mučenja - od 17. 12. 1974. Svejedno, vest me je potresla, iako se svaki dan mogao očekivati takav kraj.“

Semberija info - M. Rešidović