Због сјајног стања у нашој Босни драгој, већина, у потрази за бољим животом, оставља своје најмилије и одлази у иностранство. Иако су у развијеним капиталистичким земљама, попут Њемачке, Аустрије и  Швајцарске,  примања по глави становника у хиљадама евра, већина људи са наших простора би се вратила у свој родни град.

Зашто? Да ли је мирисније наше поље?

Сада се, читаоче који  читаш ово, вјероватно питаш како размишљају о повратку  када смо поменули да су им плате у хиљадама евра. Плате им јесу завидно високе у поређењу са нашим, али Нијемци су, како би већина људи рекла, “хладни и недружељубиви”. Тамо свако плаћа своје пиће.

Причао ми човјек како је у кафани цијело вече пио пиво са колегама са посла и остао у чуду кад су кренули кући и свако тражио свој рачун. Код нас се, брале мој, налијевају без реда и распореда и посебног рачуна.

Такође ми рече да за тридесет година боравка у Њемачкој није никад отишао на кафу код комшија нити они код њега. Једино се поздрављају на степеницама, у пролазу, али никад не би једни другима отишли у  посјету.  Све је по принципу “здраво,  ћао”.

Кад дође у свој завичај, не зна гд‌је би прије, у кафану са кумом, код старе мајке на ручак, тетки у госте или баби и ђеду на гробље. И све му мило да види, сви му љепши једни од других, мирише и гд‌је цвијећа нема.

А тек продавнице! Јефтиноћа на све стране. Стиг’о код зубара и нове зубе да стави. Жена му се прољепшала за два дана. Од фризера до козметичара, не зна гд‌је би заказала прије.  Куд год да крену, сви гледају у њиховог „мерџу“. Сљедећи пут ће, богме, авионом доћи.

Биће наше поље још мирисније до године!

Током читања овог текста можда си одлучио да ћеш, ипак, у ближој будућности отићи у иностранство, али запамти да вријеме никад не стаје, само наставља даље, као ријека и у једном тренутку ћеш схватити да, док си годинама радио тамо негд‌је „преко баре“,  згрћући велики новац, ти и твоји родитељи сте сваким даном старили. Једног дана вратићеш се празној кући, гледајући у златне рамове слика својих ближњих. А њих неће бити.

Неко ће умријети прије, а неко касније, зато, драги читаоче, више времена проводи са својим ближњима јер једног дана ће ти бити жао што си јурио новац и остао жељан свих њих.



Вук Терзић, први разред,  рођен 2008. годинe. Ученик  Техничке школе “Михајло Пупин”
Смјер: Техничар логистике и шпедиције
 Бијељина

​