Наша млада суграђанка, Николина Јовић и поред својих здравствених проблема живи, како каже, нормалан живот као и сви њени вршњаци - излази, дружи се и својом примјером мотивише и друге да буду позитивни.
 
-Већ двије године се бавим инфлуенцингом и водим своју инстаграм страницу @dr.niki00. Мој инвалидитет је физички, али, поред тога, ја живим један сасвим нормалан живот пуним плућима, као и све друге младе особе. Имам пријатеље са којима излазим и дружим се. Јако волим да се посветим себи, редовно радим нокте, идем код фризера, идем у шопинг и пратим модне трендове. Волим да стичем нова пријатељства путем друштвених мрежа. Својом позитивном енергијом трудим се да многе људе подстакнем и мотивишем да и они буду позитивни и да забораве на своје проблеме, а знам измамити осмијех, па добијем и топао загрљај“. истиче Николина за портал „Семберија инфо“ и каже да има велику подршку породице, а да јој је мајка највећи ослонац.


 
-Она је та која 24 сата има улогу мог персоналног асистента. Ми као друштво нисмо довољно емпатични, ни едуковани. Мало се посвећује пажња и ради на конкретним рјешењима која ће унаприједити живот особа са инвалидитетом, посебно дјевојака и жена“, сматра Николина, која је и активна чланица Удружења жена са инвалидитетом „Импулс”.
 
-Наше удружење је одважно и храбро покренуло кампању под називом „ЗА право на персоналну асистенцију“. Још увијек чекамо да одговорни усвоје Одлуку о праву на персоналну асистенцију за особе са инвалидитетом у Бијељини. Још немамо одговор, а вријеме је. То право за мене је слобода, прилика да живим самостално, да имам избор, да одлучујем сама, али и да могу да погријешим“, каже ова храбра дјевојка и наглашава, да би када је ријеч о особама са инвалидитетом, цијела друштвена заједница требало да предузме кораке, како би им што више олакшала живот, али и показала више разумијевања.
 
-Цјелокупно друштво би требало да изађе у сусрет нашем начину живота. Да имамо нормалан друштвени живот и да што мање наилазимо на препреке, да нам буде прилагођено да можемо свугдје ући и да се крећемо нормално и без проблема. Требало би да нема оних непријатних погледа, пуних предрасуда, јер се ми тада осјећамо лоше. Ја сам лично наишла на неразумијевање од свог разредног старјешине у средњој Економској школи. При самом доласку на упис у школу осјетила сам предрасуде и неразумијевање. С обзиром да сам неко ко је доживио и вршњачко насиље у школи, мислим да треба, већ у основној школи, да се уведе једна врста едукације да дјеца имају разумијевања за своје вршњаке који су особе са инвалидитетом, јер тада не би дошло до тога да се особе које су попут мене  нађу у ситуацијама беспомоћности. Ради неразумијевања разредног старјешине и вршњачког насиља, морала сам да напустим средњу школу, али већ сада планирам да наставим гдје сам стала са школовањем, да радим на себи. Својим примјером  желим подстаћи друге да не одустају од својих циљева, јер, једноставно, нисмо ништа мање вриједни од других. Можемо постићи много више само када нам се пружи прилика за то и када имамо свој циљ“, истиче Николина.
 
-И поред мојих здравствених проблема, ја сам особа која живи пуним плућима, која мисли позитивно и коју све интересује. Не дозвољавам да ме неко сажаљева, јер ја знам колико вриједим и колико могу. Са својим ведрим духом могу много, желим и хоћу само да идем напријед! Не желим уопште да се осврћем уназад. За особе које су сличне мени хтјела бих да поручим:,,Само се дружите, излазите, позитивно мислите и никада не погињите главу’’. Мој животни мото је: „Само је небо граница“, поручује на крају своје приче за портал ,,Семберија инфо’’ Николина Јовић.
 
(Семберија инфо)                       
​