Је ли тамо много боље,  ил'  мирисније наше поље?

 
Свакога дана устајем прије пет часова ујутру како бих без кашњења стигла до фирме у којој радим. Звук аларма, који  звони без престанка све док кoначно не отворим очи и  устанем да га угасим, понекад ме толико подсјети на дјетињство и школске дане. Живјела сам далеко одавде, са оцем, мајком и сестрама.

Када смо дјеца, толико чезнемо за тим да одрастемо и постанемо озбиљни људи, а, заправо, тек када дођемо у то доба, схватимо да су то били много љепши и безбрижнији дани. Када сам имала 27 година, преселила сам се са својим садашњим мужем у Беч. Раније смо овдje долазили само на одморе код пријатеља, али смо, сплетом околности и жељни нечег новог, одлучили да се преселимо из Бијељине у Аустрију. Веома је лијепо живјети овдје. Безбједно је. Услови за живот су веома добри и лијепо смо се уклопили у нову средину. Аустрија нуди много могућности када је ријеч о образовању, запослењу и заради новца. Није ми жао што смо одлучили живјети овдје, али постоје дани када толико чезнем за мојим родним крајем, за мојом Босном.

Сарајево, у које сам често одлазила са породицом, будући да је моја мајка Сарајка, ми некако посебно недостаје у јануару. Тада увијек пожелим да сам тамо, окружена својом фамилијом. Традиционалне прославе наших великих празника попут Божића, Српске нове године и крсне славе Свети Стефан која се традиционално прославља у нашој кући, за мене су остали нешто посебно. Обавезе и систем у којем овдје живим, ми не дозвољавају да баш тада одем у Босну. Обиљежавамо ми све то и овдје, али нема празничног духа и испуњености као кад сам у свом родном граду и близу свог огњишта.

Овдје су људи отуђени и не исказују емоције попут емпатије и љубазности. Како бих рекла, хладнији су. И то је оно што ми веома недостаје и због чега бих се вратила у Босну. Можда ипак размислим о томе да поново одем живјети доље на Балкан.

Ипак је то моја права "кућа" и осјећај припадности, мира, среће и испуњености који не могу пронаћи ни на једном другом мјесту осим тамо. Блаженство и задовољство не може ни једна сума новца да замијени, јер је новац средство које нам је потребно да бисмо могли да купимо нешто што нам треба или је начин да стигнемо до нечег, а никако разлог да будемо срећни само зато што га имамо.

Ако једног дана будете размишљали о томе да је негдје боље него ту гдје сте рођени, размислите још једном. Свако од нас размишља другачије, има свој став и доносиће одлуке онако како мисли да је најбоље за њега. Ја сам морала да одем да бих схватила да ми овдје можда јесте боље, али нисам срећнија нити задовољнија. Понекад осјетим тугу и недостаје ми слобода и спокој који сам само код куће имала. 

Можда пожелите да одете, можда помислите да постоји већа срећа од оне коју имате, можда вас понесу неке бајковите приче о другој, љепшој страни, шта год да буде, само вас молим  да још једном добро размислите.


Ана Поповић, први разред, 2008. годиште


Ана Поповић, први разред, 2008. годиште
Ученица Техничке школе “Михајло Пупин”
Смјер: Техничар логистике и шпедиције 
По завршетку средње школе вољела бих да упишем криминалистику.

​