Прије 29 година, 12. априла 1992. године, у селу Велика Обарска, наредбом  Команде 17. корпуса ЈНА, који се тада налазио у Тузли, 17. партизанска лака пјешадијска бригада ЈНА, са командним мјестом у Великој Обарској, преименована у Прву Семберску лаку пјешадијску бригаду.

Шта је претходило овој одлуци?
Почетни дани ,,у животу и раду'' Прве Семберске бригаде у овим ратним збивањима и на овим просторима крећу од септембра 1991. године, уозбиљени догађајима у Словенији и у Хрватској. На помолу је нестанак заједничке државе.
Преко ријеке Саве у Хрватској се води рат и пријети да се пренесе у БиХ
Народи у БиХ окупљају се у политичке странке у оквирима националних опредјељења. Два народа се удружују против трећег – српског народа.

Октобра 1991. године на противуставан начин мијења се Устав БиХ и доноси меморандум о суверенитету грађана БиХ, а суспензује се суверенитет народа. Све ово и понашање политичара БиХ указивало је на то да је рат на помолу, а то ја Србима било сасвим јасно послије референдума од 1. марта 1992. године. За Србе је било – остати и опстати или нестати.

Група оних који су све ове догађаје схватили сасвим озбиљно и опасним – резервни официри и резервисти, потпомогнути члановима СДС и неким од активних војних лица, кренули су са припремама за евентуалну одбрану. Требало је извршити добру организацију, обезбиједити оружје и муницију, окупити људство, планирати вријеме.
Због тога тадашње војно и политичко руководство заједничке државе доноси у септембру 1991.године одлуку да се на простору Семберије формира нова јединица ЈНА ранга бригаде.

Мобилисана је 17.партизанска лака пјешадијска бригада, која је имала задатак да спријечи преношење ратних сукоба из Хрватске у БиХ и очување мира у Семберији и на Мајевици.
Бригада од септембра 1991.године до краја марта 1992.године у цјелости извршила добијени задатак. У овом периоду била је врло активна на обезбјеђењу подручја Семберије.

Почетком априла 1992.године учествује у Бијељинском рату. Један од значајнијих датума за бригаду је 31.март 1992.године. Нешто чудно се дешавало те вечери у граду. Није се успјело саставити мозаик тих догађаја, а већ се морало ући у озбиљне послове. Кризни штаб упућује позив да се јаве добровољци и крену у одбрану града. Многи су се одазвали групно и организовано али појединачно. Међу најорганозованијим била је група добровољаца из Дворова, на чијем  су били Зоран Лопандић и Томо Лазаревић. До сутрадан, ова група од тридесетак добровољаца навече је нарасла у Дворовљанску чету са 160 војника. Ова јединица међу првима је ушла у град и заједно са осталим дала допринос ослобађању града.

Послије оружаног сукоба у Бијељини почетком априла 1992.године Бригада претпјела је велике промјене у својој организационо – формацијској структури и персоналном саставу. Био је то помало и сукоб политичких опција и идеологија.
Долази до осјетно смањеног бројног стања у јединици. Смијењен је дотадашњи командант Бригаде, потпуковник Марић, а за новог команданта постављен је потпуковник Миленко Паравина, а за начелника Штаба и замјеника команданта мајор Ђоко Пајић.
Команда 17. корпуса ЈНА (Тузла) 12. априла 1992. године преименовала је 17.партизанску лаку пјешадијску бригаду у Прву Семберску лаку пјешадијску бригаду.

Истог дана нови командант Бригаде у селу Бродац извршио је смотру 1.пјешадијског батаљона, којим је командовао капетан Владо Симић. У наредним данима извршена је смотра још два батаљона.
​
По организационо – формацијској структури Бригада је лака пјешадијска, а у саставу је имала команду са приштапском јединицом, јединицу борбене подршке, позадинску јединицу и три батаљона, а крајем јуна фармиран је ИВ батаљон.
Већ 1.маја 1992.године наредбом Корпуса Бригда је добила задатак да на Посавско ратиште упути један батаљон, а наредних дана још два батаљона.

На овом ратишту Бригада остаје до 14.јула 1992.године. За све ово вријеме бригада је дала значајан допринос одбрани Српског народа у Посавини, али је имала и губитака.

Због указане потребе и непостојања већих војних јединица у ширем рејону Лопара, те пријетеће угрожености Српских сеоских насеља на Мајевици од снага ТО БиХ из Тузле, наша Бригада је дислоцирана са Брчанског на Мајевичко ратиште. Од јула 1992.године батаљони самостално изводе активна борбена дејства у одбрани Српских села – Растошница, Чакловићи, Цвиљевина, Ковачица. Веома су важна борбена дејства на Бојића буквику, Бандери, Колимеру ... Ту су били ангажовани сви батаљони, извиђачки и војно – полицијски водови. Током септембра 1992.године фронт на Мајевичком ратишту се мало стабилизовао, али су средином октобра 1992.године јеке непријатељске снаге из Тузле кренуле на вишедневне нападе на Српска села Цвиљевину и Ковачицу, а линију је бранио 3.батаљон ојачај са територијалном четом.

Циљ непријатељског напада био је да се избије на врх Мајевице – Површнице, па даље преко Коњиковића, Веселиновца ка Лопарама. Сви напади су одбијени.
Неодложно је било боље руковођење и командовање јединицом и ефикасније позадинско обезбјеђење, па је Командно мјесто Бригаде у новембру 1992.године премјештено из Бијељине у Лопаре.

У марту 1993.године комплетна бригада са четири батаљона била је на Мајевичком ратишту и добила је зону одговорности, у предњем крају одбране ширине око 16 км и у дубини око 11 км. У зони одговорности Бригаде налазила су се Српска насеља без иједног муслиманског или хрватског насеља.

Од краја 1993.године, у току 1994.године и јуна 1995.године у ширем рејону релеја Столице Бригада узима активно учешће у борбама против јаких непријатељских снага. Посебно је за истаћи август и септембар 1995.године када је ИВ батаљон био изложен вишедневном бомбардовању НАТО авијације у ширем рејону Столица.

Крајем 1994.године и почетком 1995.године јаке непријатељске снаге Другог корпуса АБиХ из Тузле, поново нападају Цвиљевину и Ковачицу, рачунајући на пробој према Лопарама. За њих је био интересантан превој на Површницама између Лопара и Горње Тузле, који из Тузланског басена води ка Семберији.
У 1993.години дијелови Бригаде јачине стрељачког вода узели су учешћа у борбеним дејствима у саставу Дринског корпуса у рејону села Сасе, као и Сарјевско – Романијског корпуса у ширем рејону Рајловца.

У новембру 1994.године Бригада је снаге једног стрељачког вода и одјељења МБ 82мм претпочинила 1.батаљону Прве источно – Босанске бригаде, којом је командновао мајор Владо Тодоровић. Ове снаге су узеле учешће у Бихаћкој операцији против снага 5.корпуса АБиХ на Грабешкој висоравни.

У љето 1995.године дијелови Бригаде учествовали су у борбеним дејствима на Крајишком ратишту у саставу 2.корпуса Војске Републике Српске, у ширем рејону Мркоњић Града, у саставу 1.источно Босанске бригаде. На овом ратишту Бригада је претрпјела знатне губитке у људству и материјално-техничким средствима.

На ратним задацина Бригада се стално попуњавала и омасовљавала. Борци су се усавршавали на положајима, калили и постајали све јачи на бранику и све одлучнији на линији одбране. Свако је дао свој допринос – прволинијаши и позадинци, стријелци и они са гранатама, и возачи, везисти, кувари, санитетлије.

Посебно треба истаћи и одати посебно признање свим палим борцима и рањеницима за жртве и ране које заложише у темеље своје нове државе, за слободу, правду и мир.
На ратном путу дугом четири године у зони одговорности и борбених дејстава Бригада је имала 139 погинулих војника, подофицира и официра и 350 рањених бораца.

Бригада је у овом ратном периоду на дужности команданта имала неколико официра. Први командант је био потпуковник Миленко Паравина. Када је због два пута рањавања на првој линији морао на дуже лијечење замијенио га је мајор Јован Мићић, звани „Кикор“. Послије мајора Мићића за команданта је постављен потпуковник Милан Гаврић.  Недуго послије тога на мјесто команданта долази мајор Крсто Недић, који је од првих ратних дана био на Мајевици. На мјесту начелника Штаба био је мајор Мићо Кованџић. На рејону релеја Столице оба мајора – командант и начелник – погинули су на првој линији. Посљедњи командант до краја рата је потпуковник Драган Радовић.

На дужности начелника Штаба бригаде налазили су се: мајор Ђоко Пајић, мајор Мићо Кованџић, капетан Небојша Војаковић.

Крај рата Бригада је дочекала на Мајевичком ратишту и почетком 1996.године је демобилисана.
-Прва семберска лака пјешадијска бригада је прва војна јединица на подручју Семберије, која је на организован начин пришла ратној ситуацији у то вријеме. Ова јединица и јесте по много чему п р в а: датумски и по ређењу је прва, прва по ратном искуству, по тежини борбених линија које је држала, по испуњеним задацима . . . Као и свих послијератних година 12.априла ове године биће обиљежен Дан бригаде, са програмом и полагањем вијенаца на споменик палим борцима, на тргу у граду. Надамо се да ћемо ускоро кроз Монографију показати бољи и садржајнији историјат ове јединице. Већ постоји доста припремљеног материјала'', Слободан Живановић у име Организационог 29 година 1. Семберске бригаде.