У семберском селу Балатун од укупног броја породица око 30 одсто њих има троје или четворо дјеце и ни једна од тих породица није у стању социјалне потребе. Породица Миљковић је једна од њих и може се похвалити да има највеће богатсво на свијету, а то је троје дјеце.
 
Брачни пар Миљковић, Слађана и Дарко, у браку су 12 година и из те љубави су се изродили Ивана (9), Тијана (5) и Саша (3).  Живе на селу и што се тиче њих, али и дјеце то је велика предност, јер дјеца имају већу слободу и више простора за играње.

Дарко је запослен у једној приватној фирми на позицији шефа магацина, док мама Слађана за допуну кућног буџета хонорарно ради у једном свадбеном салону викендом, када је тата код куће и проводи вријеме са малишанима.



Обоје воле дјецу, Дарко има брата, а Слађана двије сестре и кажу да одлука није била тешка када је било питање колико ће они дјеце имати.

-Волимо да нас има много. Сматрамо да сви парови, без обзира на запослење, могу имати макар двоје, ако не и више дјеце. Иако су тешка времена и економска криза, свака породица може да се одлучи бар на двоје малишана, јер су они наше највеће богатсво. Што се тиче историје, сви знамо да су породице некада имале по шесторо, седморо дјеце и нико није остао ни гладан, ни жедан. Сви су изашли на прави пут и мислимо да је то права звијезда водиља и ми се водимо тиме да нас има што више“, рекао је брачни пар Миљковић за „Семберске новине“.
 
Дан ове младе породице, свих њених чланова, испуњен је у потпуности. Док је отац на свом радном мјесту, мама води бригу да код куће све прође у најбољем реду, јер она је, поред тога што је супруга и мама, још и куварица, спремачица, хигијеничарка, учитељица и докторка када је то потребно. Када тата дође са посла, он преузима обавезе на себе и мама се може посветити мало себи.

Дарко Миљковић каже да је најстарија кћерка Ивана, ученица је четвртог разреда Основне школе „Петар Кочић“ у Балатуну.Похађа приватне часове енглеског језика и тренира одбојку, Тијана похађа школу плеса, а док најмлађи Саша исказује афинитете према фудбалу, али још увијек не тренира ништа.



-Ми смо спортска породица, окренути смо спорту и здравом животу. Ја играм фудбал за наш сеоски клуб, моји стричеви и ујак су некада играли фудбал, па вјероватно су то гени. Пошто су дјеца јако живахна, трудимо се да тај вишак њихове енергије усмјеримо на прави начин. Ивана је слиједила примјер своје тетке Александре, моје рођаке и изабрала је одбојку и има талента. Тијана, која је изузетно живо дијете, од малена исказује склоности ка плесу и гимнастици. Одабрала је плес и сви су одушевљени са којом лакоћом она усваја нова знања, а тренира у групици гдје се дјеца много дуже баве плесом од ње. Све то кошта, али трудимо се исфинансирамо, јер оне то воле и проналазе се у томе. Најмлађи Саша има склоности према фудбалу, тај ген је изгледа наслиједио од мене, али још је мали да бисмо га уписали у школу фудбала, сачекаћемо да још мало одрасте“, завршава Миљковић.
Мама Слађана Миљковић за „Семберске новине“ је рекла да ако се средства правилно распореде, све се може исфинансирати и урадити.

-Дарко има солидну плату и са њом можемо скоро све исфинансирати, али ја сам се због допуне кућног буџета одлучила на хонорарни рад викендом. Радним данима сам код куће са дјецом, а Дарко је викендом са њима. Што се тиче обавеза према дјеци он се труди да ми помогне колико може послије радног времена и онда је овај вид запосљења био најбоља опција. Баке и деке су увијек ту да помогну када „зашкрипи“, али трудимо се да ми сами дјеци све обезбиједимо, јер смо ми њих хтјели“, завршава Миљковићева.

Брачни пар Миљковић каже да, поред бројних обавеза, нађу времена да отпутују негдје породично, да изађу као пар, али и свако за себе. А, баке и деке су им од велике помоћи, када је у питању чување дјеце, наравно када њима њихове обавезе то дозвољавају.



Порука младима који планирају да ступе у брак и да се остваре као родитељи Миљковићи јасно поручују.
-Што је више дјеце, већа је срећа. Свима породица треба да је на првом мјесту, јер то је наша оаза мира и среће. Када је добро и када је лоше, када смо тужни, љути, болесни и било какве недаће да нас море, када видимо дјецу како се смију, играју, грле све то постане небитно, јер имамо њих. Иако је економска ситуација све тежа и тежа, сваки брачни пар се може одлучити да има бар двоје или троје дјеце. Малишани су ти који ће када остаримо да буду уз нас, да нам упуте лијепу ријеч, помогну, одвезу код љекара, а и када нас више не буде било и они оду свако на своју страну, увијек ће имати једни друге. И зато, не плашите се родитељства, иако је то најодговорнији посао, он је уједно и најљепши“.
 
Миљковићи су додали да што се тиче породица са више дјеце држава генерално мало брине, осим помоћи по рођењу и материнског додатка. Картице „3+“, помогле су у неким случајевима, али велики број фирми које су се прјавиле у тај програм, због природе дјелатности коју обављају, не могу помоћи много породицама. Држава, иако зна да је наталитет у паду, да нас је све мање, да већина одлази на запад, мало или готово ништа по том питању не ради. Према мишљењу брачног пара Миљковић, држава има ресурсе да много више помогне и олакша живот породицама са више дјеце, али и да подстакне рађање и спријечи одлазак младих са ових простора.

(Семберија инфо)                                              ​