У згради Центра за високо образовање, данас је одржана комеморација преминулом професору Педагошког факултета у Бијељини и академском сликару, Миладину Лукићу.
На комеморацији је поред породице, присуствао велики број колега, студената и начелник општине Лопаре, Радо Савић.



Далибор Стевић, декан Педагошког факултета, рекао је да ће професора Лукића памтити по позитивној енергији и ставу према животу, људима, колегама и студентима.
-Био је велики човјек који је живио и радио са нама, а тако ће и остати, без обзира на то да је отишао на неко љепше мјесто. Он је човјек који је ту од оснивања Педагошког факултета у Бијељини и неко по коме ће се факултет препознавати још деценијама. Он је неко ко је утемељио факултет, формирајући га у тим почетним годинама са другим колегама, подижићи квалитет и све оно што смо успјели да урадимо до данас. Миладин је неко ко је много тогао дао, али дао је и специфичан тон својим шармом, личношћу, духом, хумором и енергијом коју је бескрајно имао и несебично дијелио са свима“, истакао је Стевић.



Радо Савић, начелник општине Лопаре, рекао је да он у овом тренутку замишља професора Лукића као дјечака, који је кренуо са мајевичких брда у живот, да се школује, гради и ствара.
- Створио је дивну породицу, успјешну каријеру, много поштовалаца, пријатеља и тај круг се некако завршио поново на Мајевици. Миладин Лукић је био човјек испред свога времена. Срећан сам што сам га познавао, а  наше познанство је било повезано сарадњом и пријатељством. Много тога сам научио од њега и понио у свој живот. Као земљак и као Мајевичанин сам му неизмјерно захвалан, јер гдје год да је био и шта год да је радио, говорио је о свом родном крају, о Мајевици и Прибоју, сликао је свој родни крај“, рекао је Савић.

Весна Вујичић, некадашњи асистент професора Лукића, казала је да је био и да ће бити заувијек посебан дух, умјетник и поштовалац умјетности, културе, историје и насљеђа читавог човјечанства.
-Волио је саборност, а посебно са умјетницима и због тога је годинама окупљао умјетнике и саборовао, стварајући дјела у својој вили Лукића, у родном Прибоју. Ништа од тога не би успио без јаке подршке своје породице, супруге Весне и синова Вука и Стефана, који су га подржавали и одржавали његове замисли и жеље и када је занемоћао. На педагошки рад, оставио је посебан и драгоцјен печат на многе генерације  ученика и студената, који су од њега научили много, не само о ликовној умјетности и вјештинама, него и много шире, о општој култури, историји, естетици, духовном насљеђу и животу уопште“, рекла је Весна Вујичић.

Студенти професора Лукића, опраштајући се од њега, рекли су да је он био „ велики човјек и умјетник“, „прави господин“, „чаробњак у сваком смислу ријечи“, „људина“, „вјечни лаф“, „добри, дивни профа“ и „професор на чија се предавања ишло и када није био по распореду“.

Подсјећамо, Миладин Лукић био је редовни професор у пензији на предметима Ликовне културе и Методике наставе ликовне културе на Педагошком факултету у Бијељини.


​Семберија инфо - Светлана Јовановић