Љубиша Петровић на свака два метра. Иза ћошка. На бандери. На фрижидеру. 
Оволико билборда није било никада.

Свијетли ноћу између дрвореда улица Гаврила Принципа и Теслине. На улазима у град је у џамбо формату. У центру на дисплејима. Гдје год се окренеш - Љубиша. Из поштанских сандучића искаче на флајерима. 

Намучени млади људи које је запослио за кампању по овом хладном времену разносе писма пољопривредницима по селима у Семберији. 

То је домаћинско дијете које се у својим изјавама упоређује са људима на селу? Не може Петровић бити једнак са њима, са својим џиповима, Мерцедесима, 200.000 КМ годишње и ко зна колико још новца који, како се види на сајту градске управе, уплаћује физичким лицима, шаље у иностранство... Новац који се ко зна којим, само њему знаним путевима, враћа у Бијељину и слива у приватне руке. За два мјесеца преко 400.000 КМ.

Само двије и по године требало му је да од „поштењачине“ постане човјек који самовољно и бахато троши новац грађана. 
​
Народе мој, то је твој новац! Ову кампању плаћаш ти, народе мој!


ПОКРЕНИМО БИЈЕЉИНУ