На Градском гробљу Пучиле у току су радови на обнови капеле Софке Николић, а радови се финансирају буџетским средстима Града Бијељина. Јавном набавком предвиђено је да се на капели замијени лимени кров, обнови фасада и прозори, обаве унутрашњи молерски радови и замијене дотрајала улазна врата.



- Иницијативу за обнову Софкине капеле упутила је група грађана, што смо са задовољством прихатили. Дужност Града, али и друштва јесте да брине о спомен-обиљежјима људи који су су нас задужили својим дјелима, јер сјећање на те људе не смије изблиједити, а тиме показујемо и да поштујемо нашу историју у коју су се људи попут Софке уписали на најљепши начин - истиче градоначелник Бијељине Љубиша Петровић. 

...

Софка Николић је била једна од првих естрадних звијезда Југославије. Рођена је 1907. године у мачванском селу Табановић, недалеко од Шапца и већ као дјевојчица пјевала је по вашарима, а први озбиљнији наступ имала је у једној зворничкој кафани 1923. године. Удала се врло млада за музичара Пају Николића, шефа Великог оркестра, с којим убрзо одлази у Мостар. У тамошњој кафани „Лира“ упознала је и Алексу Шантића и пјевала му његову „Емину“. Након Мостара, Софка се настанила у Сарајеву, а када је наступала, не само да је мањкало мјеста у кафани, већ су често и улице бивале закрчене Софкиним обожаваоцима.

Прву плочу са нумерама „Колика је Јахорина планина“ и „Кад би знала, дилбер Стано“ снимила је са деветнаест година у Берлину, а своју другу плочу двије године касније у Паризу.

Убрзо је прешла у Београд, а њено освајање Београда означило је промјену односа јавности према кафанском пјевању. Софкине наступе уз оркестар Паје Николића у кафани „Крагујевац“ уживо је преносио Радио Београд. Први такав пренос обављен је 11. децембра 1929. године, а због великог броја обожавалаца њене пјесме, често је позивана да наступа у емисијама народне музике. Називали су је „Краљицом Скадарлије“.

Софкини велики обожаваоци, али и пријатељи били су и Бранислав Нушић, Тин Ујевић, Густав Крклец, Милоје Живановић, Чича Илија Станојевић, Добрица Милутиновић...

Све до 1939. године, Софка је, поред Београда и других југословенских градова, гостовала и снимала у најпознатијим европским културним центрима - Берлину, Прагу, Бечу, Будимпешти, Паризу… са пратећим оркестром од 25 музичара под вођством њеног мужа Паје. Снимила је више од 100 плоча с преко 200 пјесама од којих су најпознатије „Цојле, Манојле“, „Колика је Јахорина планина“, „Кад би знала, дилбер Стано“, „Зоне, мори Зоне“, „Чујеш секо“...

Нажалост, 1939. године болест је покосила Софкину једину кћерку, седаманестогодишњу Марицу, а Софка се, скрхана болом, повукла са сцене, настанила у Бијељини и следеће деценије провела у туговању. Јавност се накратко подсјетила некадашње звијезде 1968. године, када је о њој снимљен филм. Од некадашње славе остале су само пожутјеле фотографије и старе грамофонске плоче...

Умрла је тихо 1982. године, поново заборављена скоро од свих, а сахрањена је у капели поред кћерке и мужа.