Промоција постхумног романа Милана Стојановића Профе „Љубав, рат и сузе“ одржана вечерас у Народној библиотеци „Филип Вишњић“ у Бијељини окупила је бројне књижевнике, културне раднике, Стојановићеве пријатеље и поштоваоце познатог рецензента књижевних дјела и дугогодишњег директора Центра за социјални рад у Бијељини .

Роман „Љубав, рат и сузе“ својеврсна је синтеза је обичних људских прича које је Стојановић слушао током рата на Нишићкој висоравни, од Срба који су бјежали са подручја Федерације, али иако се ради о ратном роману у њему нема ни трунке мржње, истакао је рецензент Миро Пејић.

„Милан Стојановић је овај роман писао од почетка до краја рата у тренуцима слободног времена, када је дежурао у команди и у њега је уплео ткиво српског народа који је напуштао своја огњишта и бјежао испред ножа. Заједно смо провели читав рат на Нишићкој висоравни и дочекивали Србе из долине Босне, Зенице, Какња, Високог, слушали њихове приче. Милан је од њих извео општи поглед и ово није лични роман, него је прича о колективном. Тако су и главни Ликови Нина и Бобан настали као синтеза више ликова који су се појављивали на Нишићима током рата у БиХ“ појаснио је Пејић.



Основна порука романа је да је истина боља од било какве лажи и завршава трагично управо због неистине, љубавне и друге-

То само додатно потврђује убјеђење приређивача издања, Млађа Станишића, да се на овом свијету ништа не дешава случајно, него да постоји нешто што све доводи у одређени предак и равнотежу. Баш као што је праведно да је баш он покренуо акцију постхумног објављивања овог романа.

„Ништа се на овом свијету не дешава случајно, све то неко записује и слаже. Радећи неку моју књигу наишао сам на рукопис романа каји је написан 1995. године, чак је и Миро Пејић већ био написао рецензију. Истог момента, без размишљања кренуо сам у реализацију, да рукопис угледа свјетлост дана. Милан је тачно прије двадесет година, погледао један мој рукопис, прелистао два три листа, и рекао - ово се мора објавити. Баш тај моменат је пресудио мој стваралачки пут. Зато сам сада ја имао потребу да ово урадим“ рекао је Станишић.



„Изузетно је важно што је Народна библиотека „Филип Вишњић“ публиковала ово дјело, јер га је написао наш Милан чији рад је значајан не само за Бијељини и Републику Српску, него и шире. Свако ко познаје Миланов рад осјећа задовољство што је роман штампан и што смо одржали изузетно посјећену промоцију овог рукописа који је завршен још 1995, године“. истакла је рецензент и директор Библиотеке у Бијељини Жељана Арсеновић.

Милан Стојановић рођен је 1952, године на Нишићкој висоравни. Филозофски факултет смјер педагогија и психологија завршио је у Сарајеву. Завршио је Школу резервних официра у Билећи. Радо је у средњој школи у Високом као психолог, педагог и професор опште народне одбране и друштвене самозаштите. Почетком рата учествује у формирању Никшићког батаљона који се прикључује Илијашкој бригади. Пензионисан је у чину мајора. Дуго времена је обављао дужност Центра за социјални рад у Бијељини. У књижевном свијету био је познат као рецензент бројних књижевних дјела. Умро је 2021 године у Брчком, гдје је и сахрањен.

Осврт на Стојановићев живот, Млађо Станишић написао је у стиховима. Прва и посљедња строфа осврта поручују