Бијељинска публика ће у петак 12. априла имати прилику да погледа прву репризу представе Градског позоришта ,,Семберија” ,,Певање и ћутање Софке Николић’’
 
Бијељина је 5. априла доживјела земљотрес. У најбољем смислу те ријечи. Не, није било помјерања тла, био је то културни шок који је, вјерујем, оставио дуготрајни занос у срцима гледалаца. Бијељинско позориште понудило је још један изузетан догађај, представу на нивоу свјетских метропола, корак испред времена, и тако увело нашу нејаку касабу у токове 21-ог вијека.

Представа „Пјевање и ћутање Софке Николић“ подигла је, уз то, споменик највећој југословенској музичкој диви прошлог вијека на неочекиван, блистав начин. Кад сам чуо да Миливоје Млађеновић припрема текст за представу о Софки, био сам помало затечен. Питао сам се: ,,Како је могуће на позоришним даскама испричати причу о невјероватном, сјајном и мрачном животу пјевачице која је освојила свијет, а онда се добровољно повукла у ћутање, након смрти кћерке јединице? О пјевачици која је дотакла небо, о звијезди са Олимпа, која је прешла пут од сеоске кафане до славе какву нико никад са ових простора није доживио. Па се повукла у своју кућицу окружену зеленилом, у Бијељини, да живи за смрт своје кћерке и од њеног гроба направи свој Пантеон. Како на позоришној сцени приказати пјевање и (нарочито) ћутање жене која је била већа од живота?''

У афиши, програмској књижици, писац драме је одговорио на то питање: „У Софкином лику ме је занимао „развој гриже савести“ која се јавља  као последица посвећености каријери певачице, и њено кајање што се није довољно посветила кћерки, „самооптуживање“ и самокажњавање због тога што је, несвесно, својим понашањем, можда, утицала на кћеркину болест и смрт. Овај драматични, унутрашњи раскол читљив је, надам се, у комбинацији Софкиних монолога и дијалога са мртвог кћерком, као и у преплитању са хорским сценама народа који је „оговара“, написао је Млађеновић. Ова, како он каже, „сурово-нежна, на моменте црнохуморна псеудобиограска позоришна повест“ написана и одиграна у једном чину,  у једном даху, у вртлогу емоција, напросто је прегазила гледалиште, не остављајући му ни тренутак предаха. Велике заслуге за то припадају редитељици Соњи Петровић, која је на сцену поставила, филмским језиком речено, дубински узбуркани, мрачни и распјевани кадар-секвенцу, слику која се унутар себе грчи, склапа и расклапа, прелива се у гледалиште, као велики, моћни талас, који не оставља времена за предах.

Она је записала: „Када мислим о овој представи, мислим о самоћи, мислим о грчу и кривици која је толика, да се са њом живи, једе, спава и прича. Мислим о паралелном свету у коме живе они који су гласници и канали комуникације између загробном света и света живих. На који начин се та два света спајају? Где је тај простор у коме они долазе у контакт“, записала је у афиши. Њена инспирација био је вјечни старогрчки мит о Деметри, који је био темељ елеусинских мистерија и који је свијету донио архетипску причу о мајци која губи кћерку, кад је њу бог смрти Хад одвео у подземље. Губитак кћерке и мајчина бол учинили су да природа замре и живот се претвори у пустињу. Али, кад Зевс учини да се њој кћерка врати и буде међу живима од прољећа до јесени, све оживи, врати се радост, и то је вјечита прича о рађању и умирању. У Софкином случају, остала је само бол, због којег се свјетска звијезда одрекла славе, угушила таленат и сакрила пјесму, за коју је живјела. Остала је тишина као казна и судбина. Остала је бол.

Кад се завјеса подигла, гледалиште се суочило с једноставном, упечатљивом сценографијом, са висећим оквирима слика из великих свјетских часописа и неколико комада намјештаја, и са мраком који избија из свих пукотина, као извора сјећања. Оно што се често претавара у нерјешив технички проблем – употреба микрофона, пијаниста на сцени и повремене појаве магле која застире позорницу, овдје се претворило у изванредно средство сликања својеврсног данце мацабра који кључа, трепери, врти се и ваља као неукротиво, дивље море које сасвим преплави гледалиште. Тијела глумаца у простору и њихов истовремени, хорски говор,  најважнији  су фактори креирања мизансцена. Њихово непрестано кретање, дизајн свјетла и ефектност тонске обраде у појединим тренуцима креирају фасцинантне ликовне композиције на сцени, при чему се, у филмском маниру, визуелно и значењски ефектно, паралелно користе различити планови и различита времена.

Поетска драма о посљедњим данима некада славне пјевачице тече као бујица у кретању глумаца с маскама које умножавају лица, у смјени пјесама, туговања, и суза, са црнохуморним моментима и монолозима које чујемо из звучника, а које на изузетан начин изговара сјајна глумица Бојана Милановић, непревазиђена примадона каква се ријетко среће и на највећим свјетским сценама. Она је остварила невиђену симетрију разуздане радости и мртвачке туге, њени временски скокови које изводи само једноставном промјеном хаљине, ту, на сцени, оставили су гледалиште без даха. Као и њена аутентична интерпретација Софкиних пјесама, сва саткана од боли и јецаја. Она  то чини маестрално, претварајући своје прелазе из једног времена у друго најупечатљивијим  дијелом своје игре. Бојана Милановић се суверено креће сценским простором, њени разговори с лутком коју носи у наручју умјесто дјетета, док је прати и говори јој њена мртва кћерка, њене вулкансе перформансе, од пркоса до очаја, од крешенда до тишине, од смијеха до суза, њена невјероватна енергија – све је то дало овој представи непоновљиву динамику и снагу. Магични реализам и алхемија ријечи Миливоја Млађеновића, сјајна режија Соње Петровић и глумица без премца Бојана Милановић имали су достојну подршку у глумачком ансамблу, у тонској изведби, у свјетлосним ефектима који су спојили свјетлост и таму и претворили гледалиште у мистично море које дише једним дахом.

Представа „Певање и ћутање Софке Николић“ није новинска прича, ни музеј сјећања, то је вртлог душе, понор туге, сјекира за залеђено море равнодушности у нама, то је експлозија која нас тјера да се загледамо у себе. И земљотрес који нам дуго неће дати да се смиримо.

Јусуф Трбић