На мајевичким брежуљцима и утринама ових октобарских дана могу се видјети стада оваца на испаши. Чувају их, углавном,  старији мјештани, јер младих одавно нема по селима. Или су отишли у иностранство, трбухом за крухом, или су се настанили у градовима, гдје обијају бирое за запошљавање, каже Рајка Митровић (77) из села Лабуцка код Лопара.

С друге стране, Митар Симеуновић из Лопара, у чијој магази се још увијек чува машина за чешљање вуне, произведена 1900. године у Аустрији, једна од најстаријих машина овог типа у сјевероисточној Босни, каже да је у посљедњих десетак година машина само повремено радила, чешљајући мање количине вуне коју старије жене користе са плетење топлих вунених чарапа.

Митрова супруга Мара  је десетак година радила за овом машином.
„ Да је какве среће, могла сам и пензију уз ову машину зарадити. Годинама се прича о отварању фабрике за прераду вуне у Лопарама. Кад би се само 30 одсто вуне која се произведе на Мајевици ишчешљало и прерадило, било би посла за многе породице“, каже Мара Симеуновић.

Митар, њен супруг, додаје да се велике количине одбачене вуне могу пронаћи по мајевичким потоцима, јер власници стада оваца немају никаквог интереса да ту вуну прераде.

„ Нико и не откупљује вуну на овом подручју. Нема данас ни пуно старијих жена које знају вуну испредати и плести топле одјевне предмете. Некада се вуна чешљала и користила и за топле вунене јоргане. Познато је да топле вунене чарапе штите од реуме, корисне су за побољшање циркулације. Овако, узалудно гледамо ми у ову машину, све док се вуна разбацује по потоцима“, каже Митар Симеуновић.

 Његова супруга Мара истиче да тек ријетки власници стада или они који су некада живјели у планинским регијама на подручју БиХ, наврате да ишчешљају који килограм вуне.
​
„ Дешава се да човјек донесе два килограма вуне на чешљање, а то старије жене могу користити по двије до три зиме за испредање и плетење“, каже Мара Симеуновић.