Мјештани Криве Баре, седамдесетак домаћинстава, старосједилаца, како каже мјештанин Гаврило Ђурић (81), вриједни пољопривредник и  познати пчелар из овог семберског села, још увијек нису прикључени на градски водовод.
„ Ми смо међу првима у Семберији, још у педесетој години прошлог вијека, добили електричну енергију, када је прорадила кудељара. Међу првима смо имали телефоне, а ево, на измаку друге деценије 21. вијека још увијек немамо градску воду за пиће. Новопридошло избјегличко становништво, на два краја села, које се овдје настанило прије двадесетак година, имају воду за пиће, док ових седамдесетак кућа још увијек  користи пумпе, хидрофоре и бунаре“, каже Гаврило, истичући да се уочи сваких избора мјештанима пуно тога обећа, па и довођење воде за пиће.



„Срећа је наша што имамо дринску водену жилу, која је квалитетна. Међутим, кад је већ тај „Сјеверни прстен“ реализован, а у питању је обезбјеђење воде за становништво обољело од ендемског нефритиса у приобаљу Дрине и Саве, требало је неко да помисли и на нас“, каже Гаврило.
И Синиша Драгић, предсједник Савјета Мјесне заједнице Крива Бара каже да је седамдесетак кућа у овом селу постало својеврсно „слијепо цријево“, јер нису добили воду за пиће.
„Имали смо пет до шест случајева појаве ендемског нефритиса и људе који иду на дијализу због  болести бубрега. Нека насеља су добила бесплатно воду, а од нас траже учешће. Проблем са водом за пиће код нас је већ дуго изражен, јер на квалитет воде утиче и чињеница да на имањима постоје септичке јаме, ђубришта за стоку, те да нас ни поплаве нису мимоишле. За педесетак до шездесет кућа у међувремену је вода стигла, јер је у питању била нека међународна донација. Да ли је неко у свему томе рачунао и на гласове на изборима, то је већ нека друга тема. Сматрам да смо испуњавали све услове да у оквиру пројекта „Сјеверни водоводни прстен“ и ми будемо укључени у тај пројекат довођења воде за пиће из градског водовода у наше село“, каже Драгић.
У Градској управи, пак, кажу да  готово сви захтјеви грађана у мјесним заједницама, када је у питању довођење водоводне мреже до насеља, без изузетка, буду испоштовани у најкраћем року, прије него ли захтјеви за асфалтирање или јавну расвјету. С друге стране, постоји и скупштинска одлука према којој  Градска управа из буџета финансира 80 одсто трошкова, а мјештани плаћају 20 одсто трошкова за прикључак на градски водовод. Уз мало међусобног разумијевања и уз бољу организацију мјештана овај проблем може бити врло брзо ријешен, кажу у Градској управи.

Љ.Љ.