Интервју - Брано Нешковић: Тексас је мој други завичај
На мом путу из Семберије у свијет, на који сам кренуо са једном омањом торбом, имао сам само подршку Бога у кога сам неизмејрно вјеровао. Оно што сам најбоље знао да радим је да играм фудбал. Након пар свјетских дестинација кренем преко Атлантика и завршим и завршим у Текасасу. Данас моја породица живи један нормалан живот. Послије Семберије, Тексас ми је други завичај, каже за ,,Семберске новине'' Брано Нешковић из Велике Обарске.
Поштовани господине Нешковићу, на почетку разговора за ''Семберске новине''замолио бих Вас да нам у неколико реченица опишете пут од родне Бијељине и Семберије до Тексаса у Америци. Колико дуго траје то '''добровољно изгнанство'', неки ће то назвати печалбом или животом у емиграцији?
То је дугачки џурни од тридесетак година на коме се, осим суза и зноја, догоде и рijетко лijепе ствари. Мени се то путовање одужило, а ја се још повратку надам, иако сам потпуно свjестан да се то, и поред моје жеље, никад догодити неће. На страни себе имао сам Бога у кога сам вjеровао да ме неће оставити. Кад сам кренуо у Свijет, са једном омањом торбом,и успоменама загураним у срцу пут Њемачке, превасходан разлог била је Љубав, која ме тамо чекала, а тек секундарни план да се школујем. Тамо сам брзо дошао до спознаје да је за било какво остварење животних планова потребан новац, а Западу су увijек требали таленти с мозгом и мишићима. Најбоље што сам знао радити у тим годинама био је фудбал, а тај талент сам доказао на теренима бивше Југославије. Живјели смо у Бремену и Билефелду. И тако, фудбал, школа, усавршавање њемачог,енглеског, били су ми превасходно животна преокупација. Успут се родио син, касније још двије кћерке и, заиста, живот је изгледао ружичаст, да би га касније покварио рат у отаџбини. Успут сам писао новинарске чланке за франкфуртске “Вести”, нервирао се због свега и свачега, тражио утјеху, молећи се Богу у билефелдској цркви ''Св.Василија Острошког''. Средином деведесетих, Њемачка ми постаје некако сива, преоптерећена избjеглицама, рецесијом, једноставно, у њој се моја породица није осјећала онако пријатно, као прије. На тржишту рада, без обзира на високу наобразбу, ми Балканци примани смо на посао тек уколико на бироу није било Нијемаца, па онда грађана из ЕУ. Такве ствари су ме нервирале и сходно мом немирном духу, одлучим да потражим хљеба преко Атлантика. И данас сам захвалан јапанској фирми „Иточу“, за коју радим на пословима хемије, ево, већ двадесетак година овдје у Тексасу, а ко задовољи њих, може се назвати оствареном личношћу. Данас моја породица живи један нормалан живот, јер смо прихваћени у друштву као потпуно равноправни грађани тексашке државе. И, послије Семберије,Тексас је мој други завичај, а околица Даласа мој други дом. Дјеца су завршила добре школе, раде интересантне и одговорне послове, а поред тога, овдје су нам се родила и два унучета, што ми је, поред писања, оплеменило живот.
Чиме се бавите, осим што пишете,како сазнах, стихове и прозу?
Бављење неким послом је предуслов да преживите, а нарочито, ако је у питању хемија, где се не тражи само суво знање, него примјена идеја које су сакупљене током година рада. Наравно, морам се стално едуковати, јер нове технологије стално се мијењају. Предност рада у Америци је управо у знању које се цијени и то вам држи радно мјесто.
Како данас, с ове временске дистанце, гледате на живот у Америци? Мислим на снове и надања многих од нас, на то да се може живјети и проживјети и тај ''амерички сан''.
Читајући ''Вајат Ерп'' романе, још као тинејџер сам заволио Америку. Док Холидеј је био за мене ''персонификација доброте'' и то је био мој први сусрет са ''америчким сном'' кога сам доживио и прије доласка у Америку. Мит о америчкм сну,у којем су сви људи једнаки,слободни, да кроз напоран рад могу остварити себи добит и у чему ће уживати, свакако траје и данас, али са мањим ентузијазмом. Обичан Тексашанин је оптерећен банкарским кредитом, што га спутава да осјети тај обећани сан, али га држи позитивна мисао, да посла довољно има. Треба нагласити, да сам Тексас спада међу десет најразвијенијих земаља света. Ако искрено верујете у Бога, мегаломанију сведете на минимум, а успут добро процените себе, живот ће вам бити лепши.
Шта људе опредељује на дужи останак у печалби, да ли на то утиче породица, школовање дjеце, уређен систем, могућност зараде и извjесност, или све то подједнако?
Све ово што сте навели, утиче на останак људи у печалби, али главни разлог, ипак, је страх од новог живота, јер послије проведених десетљећа у неком ''добровољном изгнанству'' носталгија прелази у стање апатије и људско биће остаје скривено у својој љуштури, неспремно за било какве промјене. Чак и жеља да тијело буде покопано у родној груди са годинама ишчезава. Једино што се никад не мијења, то је безувјетна и неупитна љубав према родном крају, на шта се помисли сваког јутра, када се отворе очи.
Читајући Ваш роман ''Индијанци небом лете''уочио сам да сте и завичај „понијели“ са собом у Америку, да памтите и волите сваки детаљ из дјетињства, из младости. Колико има аутобиографског у роману и шта вас је опредијелило на писање?
Роман ''Индијанци небом лете'' је наставак на збирку пјесама ''Славски венац'', па прича тако и почиње - У ТЕКСАСУ НИШТА НОВО, СРБЕ МУЧЕ БРИГЕ КЛЕТЕ, КАУБОЈА ВИШЕ НЕМА, ИНДИЈАНЦИ НЕБОМ ЛЕТЕ, а ја бих додао, да је у тој реченици саткана формула нашег живота у Америци. Прије свега, то моје писаније је једна ''сага''о семберској фамилији Михајловић из које потиче моја мајка Десанка. Пошто материјално нисам богат, да завичају поклним болницу, сакрални објект или мост, као пјесник, романописац, Семберац, Тексашанин, иако сам већ три деценије изван њега, одлучио сам да завичај васкрснем у написаном. Непоправљиви сам оптимист и у љубави видим ону снагу која побеђује све околности. У роману има пуно аутобиографског, иако сам се трудио да се то што мање осјети. По неком неписаном правилу, добре књиге дођу у жижу интересовања тек након физичке смрти писца.
На чему тренутно радите, односно шта пишете и када ће нови роман угледати свјетло дана?
Роман ''Марија Вишња'' је написан и лекторисан од стране Сенахида Незировића, а посредно знам да на рецензији раде професори Љиљана Лукић и др Цвијетин Ристановић. Постоји могућност да га објави бијељинска ''Просвјета' и сигуран сам да ће изаћи у 2019. години. То је прича о фамилији Филипа Вишњића која започиње годином 1760. и траје до његове осамнаесте године и сви ви који волите да нешто ново сазнате о Семберији и Мајевици, ускоро ћете имати прилику. Захваљујем се редакцији ''Семберских новина''на указаном простору, а свим Семберцима у завичају и широм Свијета, желим срећне Новогодишње и Божићне празнике. Још једном, срдачан поздрав из Тексаса!
Љубо Љубојевић
Поштовани господине Нешковићу, на почетку разговора за ''Семберске новине''замолио бих Вас да нам у неколико реченица опишете пут од родне Бијељине и Семберије до Тексаса у Америци. Колико дуго траје то '''добровољно изгнанство'', неки ће то назвати печалбом или животом у емиграцији?
То је дугачки џурни од тридесетак година на коме се, осим суза и зноја, догоде и рijетко лijепе ствари. Мени се то путовање одужило, а ја се још повратку надам, иако сам потпуно свjестан да се то, и поред моје жеље, никад догодити неће. На страни себе имао сам Бога у кога сам вjеровао да ме неће оставити. Кад сам кренуо у Свijет, са једном омањом торбом,и успоменама загураним у срцу пут Њемачке, превасходан разлог била је Љубав, која ме тамо чекала, а тек секундарни план да се школујем. Тамо сам брзо дошао до спознаје да је за било какво остварење животних планова потребан новац, а Западу су увijек требали таленти с мозгом и мишићима. Најбоље што сам знао радити у тим годинама био је фудбал, а тај талент сам доказао на теренима бивше Југославије. Живјели смо у Бремену и Билефелду. И тако, фудбал, школа, усавршавање њемачог,енглеског, били су ми превасходно животна преокупација. Успут се родио син, касније још двије кћерке и, заиста, живот је изгледао ружичаст, да би га касније покварио рат у отаџбини. Успут сам писао новинарске чланке за франкфуртске “Вести”, нервирао се због свега и свачега, тражио утјеху, молећи се Богу у билефелдској цркви ''Св.Василија Острошког''. Средином деведесетих, Њемачка ми постаје некако сива, преоптерећена избjеглицама, рецесијом, једноставно, у њој се моја породица није осјећала онако пријатно, као прије. На тржишту рада, без обзира на високу наобразбу, ми Балканци примани смо на посао тек уколико на бироу није било Нијемаца, па онда грађана из ЕУ. Такве ствари су ме нервирале и сходно мом немирном духу, одлучим да потражим хљеба преко Атлантика. И данас сам захвалан јапанској фирми „Иточу“, за коју радим на пословима хемије, ево, већ двадесетак година овдје у Тексасу, а ко задовољи њих, може се назвати оствареном личношћу. Данас моја породица живи један нормалан живот, јер смо прихваћени у друштву као потпуно равноправни грађани тексашке државе. И, послије Семберије,Тексас је мој други завичај, а околица Даласа мој други дом. Дјеца су завршила добре школе, раде интересантне и одговорне послове, а поред тога, овдје су нам се родила и два унучета, што ми је, поред писања, оплеменило живот.
Чиме се бавите, осим што пишете,како сазнах, стихове и прозу?
Бављење неким послом је предуслов да преживите, а нарочито, ако је у питању хемија, где се не тражи само суво знање, него примјена идеја које су сакупљене током година рада. Наравно, морам се стално едуковати, јер нове технологије стално се мијењају. Предност рада у Америци је управо у знању које се цијени и то вам држи радно мјесто.
Како данас, с ове временске дистанце, гледате на живот у Америци? Мислим на снове и надања многих од нас, на то да се може живјети и проживјети и тај ''амерички сан''.
Читајући ''Вајат Ерп'' романе, још као тинејџер сам заволио Америку. Док Холидеј је био за мене ''персонификација доброте'' и то је био мој први сусрет са ''америчким сном'' кога сам доживио и прије доласка у Америку. Мит о америчкм сну,у којем су сви људи једнаки,слободни, да кроз напоран рад могу остварити себи добит и у чему ће уживати, свакако траје и данас, али са мањим ентузијазмом. Обичан Тексашанин је оптерећен банкарским кредитом, што га спутава да осјети тај обећани сан, али га држи позитивна мисао, да посла довољно има. Треба нагласити, да сам Тексас спада међу десет најразвијенијих земаља света. Ако искрено верујете у Бога, мегаломанију сведете на минимум, а успут добро процените себе, живот ће вам бити лепши.
Шта људе опредељује на дужи останак у печалби, да ли на то утиче породица, школовање дjеце, уређен систем, могућност зараде и извjесност, или све то подједнако?
Све ово што сте навели, утиче на останак људи у печалби, али главни разлог, ипак, је страх од новог живота, јер послије проведених десетљећа у неком ''добровољном изгнанству'' носталгија прелази у стање апатије и људско биће остаје скривено у својој љуштури, неспремно за било какве промјене. Чак и жеља да тијело буде покопано у родној груди са годинама ишчезава. Једино што се никад не мијења, то је безувјетна и неупитна љубав према родном крају, на шта се помисли сваког јутра, када се отворе очи.
Читајући Ваш роман ''Индијанци небом лете''уочио сам да сте и завичај „понијели“ са собом у Америку, да памтите и волите сваки детаљ из дјетињства, из младости. Колико има аутобиографског у роману и шта вас је опредијелило на писање?
Роман ''Индијанци небом лете'' је наставак на збирку пјесама ''Славски венац'', па прича тако и почиње - У ТЕКСАСУ НИШТА НОВО, СРБЕ МУЧЕ БРИГЕ КЛЕТЕ, КАУБОЈА ВИШЕ НЕМА, ИНДИЈАНЦИ НЕБОМ ЛЕТЕ, а ја бих додао, да је у тој реченици саткана формула нашег живота у Америци. Прије свега, то моје писаније је једна ''сага''о семберској фамилији Михајловић из које потиче моја мајка Десанка. Пошто материјално нисам богат, да завичају поклним болницу, сакрални објект или мост, као пјесник, романописац, Семберац, Тексашанин, иако сам већ три деценије изван њега, одлучио сам да завичај васкрснем у написаном. Непоправљиви сам оптимист и у љубави видим ону снагу која побеђује све околности. У роману има пуно аутобиографског, иако сам се трудио да се то што мање осјети. По неком неписаном правилу, добре књиге дођу у жижу интересовања тек након физичке смрти писца.
На чему тренутно радите, односно шта пишете и када ће нови роман угледати свјетло дана?
Роман ''Марија Вишња'' је написан и лекторисан од стране Сенахида Незировића, а посредно знам да на рецензији раде професори Љиљана Лукић и др Цвијетин Ристановић. Постоји могућност да га објави бијељинска ''Просвјета' и сигуран сам да ће изаћи у 2019. години. То је прича о фамилији Филипа Вишњића која започиње годином 1760. и траје до његове осамнаесте године и сви ви који волите да нешто ново сазнате о Семберији и Мајевици, ускоро ћете имати прилику. Захваљујем се редакцији ''Семберских новина''на указаном простору, а свим Семберцима у завичају и широм Свијета, желим срећне Новогодишње и Божићне празнике. Још једном, срдачан поздрав из Тексаса!
Љубо Љубојевић
