БОБАН ЛАЗИЋ, КАНДИДАТ ЗА ГРАДОНАЧЕЛНИКА БИЈЕЉИНЕ
Бобан Лазић је сљедећи градоначелник Бијељине, primus inter pares слободарске групе ,,Ћу Ћеш Ће Ћемо Ћете Ће”.
Ми смо стање ума... Немамо предсједника, печат, жиро-рачун, нити приступницу… Оно што имамо је до сада на овим просторима невиђен буџет за кампању у износу од нула конвертибилних марака! Имамо и дугу језичину које се плаши криминална власт и квази опозиција у Бијељини, која је, такође, до недавно била криминална власт.
Потпис подршке за кандидатуру смо добили од 4371 грађана, по чему смо апсолутни рекордери у читавој РС и БиХ! На изборима, такође, очекујемо историјски рекордну подршку, јер само тако може доћи до суштинских промјена у Бијељини. Своју кандидатуру сам истакао јавно, неколико мјесеци прије него је то било ко други учинио, без калкулација. До тада, никад у животу се нисам бавио политиком. Попут већине обесправљеног народа, очима више нисам могао да их гледам. Неко је морао узети барјак. Мићо Мићић је парадигма система у ком смо заробљени, а Љубиша Петровић треба да буде континуитет истог. Добра вијест за обесправљене и све које неправда боли је чињеница да у Бијељини напокон постоји здрава алтернатива.
Постизборна коалиција са било којом од ових криминогених партија не долази у обзир. Што би рекао Зоран Радмиловић (Били Питон) у ,,Маратонцима”: ,,Ја њих знам 50 година, велики су то разбојници!” Сматрамо да су све политичке партије корумпиране до сржи. Можда у том кукољу и може да се нађе покоје зрно жита, али ми немамо намјеру да пребирамо по тој њиви која базди на гнојиво. Систем у ком живимо је тежак болесник.
Та болест метастазира већ 30 година. Ми, рођени шездесетих, седамдесетих година и старији, не треба да се надамо да ћемо доживјети боље, јер ће за то требати више деценија него нам је остало. Тридесетогодишња владавина идократије, популизма и похлепе, неће се урушити сама. Ако не нестане, генерацијама које долазе, биће много горе него што је нама данас. Дакле, ми ,,маторци” не треба да се боримо за наше колективно боље сутра, оно свеједно неће доћи тако брзо.
Међутим, ако све овако остане, ако се не будемо борили, биће нам жао рођене дјеце, извињаваћемо им се што смо одлучили да се овдје роде. Да сам на њиховом мјесту, извињење не бих прихватио.
Питао бих нас јесмо ли бар покушали и отишао без освртања, не сачекавши одговор.
Ми смо стање ума... Немамо предсједника, печат, жиро-рачун, нити приступницу… Оно што имамо је до сада на овим просторима невиђен буџет за кампању у износу од нула конвертибилних марака! Имамо и дугу језичину које се плаши криминална власт и квази опозиција у Бијељини, која је, такође, до недавно била криминална власт.
Потпис подршке за кандидатуру смо добили од 4371 грађана, по чему смо апсолутни рекордери у читавој РС и БиХ! На изборима, такође, очекујемо историјски рекордну подршку, јер само тако може доћи до суштинских промјена у Бијељини. Своју кандидатуру сам истакао јавно, неколико мјесеци прије него је то било ко други учинио, без калкулација. До тада, никад у животу се нисам бавио политиком. Попут већине обесправљеног народа, очима више нисам могао да их гледам. Неко је морао узети барјак. Мићо Мићић је парадигма система у ком смо заробљени, а Љубиша Петровић треба да буде континуитет истог. Добра вијест за обесправљене и све које неправда боли је чињеница да у Бијељини напокон постоји здрава алтернатива.
Постизборна коалиција са било којом од ових криминогених партија не долази у обзир. Што би рекао Зоран Радмиловић (Били Питон) у ,,Маратонцима”: ,,Ја њих знам 50 година, велики су то разбојници!” Сматрамо да су све политичке партије корумпиране до сржи. Можда у том кукољу и може да се нађе покоје зрно жита, али ми немамо намјеру да пребирамо по тој њиви која базди на гнојиво. Систем у ком живимо је тежак болесник.
Та болест метастазира већ 30 година. Ми, рођени шездесетих, седамдесетих година и старији, не треба да се надамо да ћемо доживјети боље, јер ће за то требати више деценија него нам је остало. Тридесетогодишња владавина идократије, популизма и похлепе, неће се урушити сама. Ако не нестане, генерацијама које долазе, биће много горе него што је нама данас. Дакле, ми ,,маторци” не треба да се боримо за наше колективно боље сутра, оно свеједно неће доћи тако брзо.
Међутим, ако све овако остане, ако се не будемо борили, биће нам жао рођене дјеце, извињаваћемо им се што смо одлучили да се овдје роде. Да сам на њиховом мјесту, извињење не бих прихватио.
Питао бих нас јесмо ли бар покушали и отишао без освртања, не сачекавши одговор.
