У препуној сали ЈУ Народне библиотеке „Филип Вишњић“ Бијељина, вечерас је у оквиру Културне манифестације „Вишњићеви дани“ одржана промоција књиге „Дукати Паје Злојутра“, аутора Тихомира Несторовића.



Тихомир Несторовић, аутор књиге „Дукати Паје Злојутра“, казао је да је и ова његова књига представља претакање живота у прозу, те сматра да је изабрао прави пут како да испољи оно што носи у себи и шта жели да каже.



-Причам и пишем о дивним људима који су око мене, иза, испред и поред мене.  Мој завичај је исто као и Филипа Вишњића, на три ријеке, три равнице и између четири планине и горе, ту су веома занимљиви људи. Овдје у нашем крају сусрећу се свјетови, то је од вајкада тако било, па се и вјетрови овдје сусрећу. Овдје се може наћи доста занимљивих људи, као и прича, а у овој збирци то су танкоћутни људи, а неко би рекао божијаци или божији људи, а сви смо можда по мало божијаци. То су људи који су неправедно гурнути на маргину живота, издржљиви, танкоћутни, истрајни и нису осветољубиви. Божијаци су они људи који у сеоским срединама сједе на крају шатора или столова да му се нешто да, а у овој збирци има људи који у опште не личе на њих, него су танкоћутни и обиљежени. Они знају и причати, знају живот живјети, уљепшати га и себи и другима, те трпити и никада се не светити. Сви ликови, односно приче о тим људима су истините и они постоје, међутим у књизи имају своје двојнике, са другим именима, мјестима и временима. Некада није лијепо некога представити онако како му не би одговарало, осим насловника, Паје Злојутра који је постојао и једнога бомбонара, божијака који је са мањирком носио храну са гробља. Настојао сам да имена која сам користио нема у Бродцу“, истакао је Несторовић и додао да је дуго писао ову књигу, те што је остало прича које се нису нашле у овој књизи, наћиће се у новој.



Стојанка Ђокић, професор српског језика и књижевности казала је да је збирка прича „Дукати Паје Злојутра“  воде и дијалог са једне стране са традиционалном књижевношћу и писцима као што су Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Исидора Секулић и донекле Бора Станковић у смислу када дочаравају човјека са села.



-Рекла бих да је Тихомир Несторовић увијек на страни тог човјека са села и да га прије симпатише него оног „приученка“ из града, јер је тај човјек са села нерјетко неук, лакрдијаш и неко ко је необразован, али има такву душу у којој има мјеста за цијело човјечанство. С друге стране ово је једна модерна збирка и то у оном смислу да се говори о позицији приповједача, односно о односу према причи и причању, јер Несторовић из традиционалног миљеа узима идеју о усменом предању и тај човјек са села је уједно и умјетник, јер прича и приповједа око огњишта. Међутим, када је тај самосвјесни приповједач одлучио да запише легенду и испричану причу то нам даје сигнал да су приче и приповједање у кризи, јер више нема огњишта и оних који би крај њега приповједали и стварали. Када се цијела ова збирка прича узме у обзир носи једну дивну и позитивну поруку у овом не тако оптимистичном времену“, казала је Ђокићева.



Радован Калабић, књижевник и историограф истакао је да све приче Тихомира Несторовића представљају најљепши облик приповједачке прозе, по кључи и маниру који је српска проза имала, јер она није само завичајна, иако има завичајне корјене.



-Оно што обрађује Тихомир у својој најновијој књизи, али и у претходним књигама представља најбољи пример српске приповедачке прозе. Његова дела су настала на оној најлепшој традицији огњишта гдје се приповедало, причало и преносило са колена на колено све оно што је за читаоце не само интересантно, него и спознајну вредност“, нагласио је Калабић.



Радмила Ђокић, књижевница изразила је задовољство због позива да буде гост на вечерашњој промоцији и истакла да све књиге које је Несторовић до сада написао има у својој кућној библиотеци.



-Треба знати написати роман да је питак, да се чита у једном „цугу“, односно данас га почети, а већ до јутра завршити и после њеког времена опет му се враћати. Дјела Тихомира Несторовића су управо таква каква јесу, питка и сажета. Ја сам дијете Семберије и волим када описује те крајолике који су мени познати или за које сам некада чула из неког времена, као што је било у „Теодору“ Рача коју ја не памтим из тог времена“, закључила је Ђокићева.



(Семберија инфо)