Након развода брачних супружника, уколико имају заједничку имовину стечену у браку, поставља се питање како регулисати имовинске односе. Шта је то заједничка имовина? Да ли може да постоји споразум када је у питању диоба заједничке имовине? Која је висина удјела сваког брачног супружника у заједничкој имовини? Одговоре на ова питања потражили смо у Адвокатској канцеларији Миодрага Стојановића.
 
-Када је у питању грађанскоправна област, међу поступцима са којима се најчешће сусрећемо у пракси су поступци који се односе на утврђење и диобу заједничке имовине брачних супружника. Ради се о поступцима који се јављају у случајевима када долази до поремећаја у брачним односима, те су они обично праћени и поступцима за развод брака. Међутим, у нашем правном систему ова два поступка су обавезно раздвојена, односно о њима се не може одлучивати у јединственом поступку, већ је императивно предвиђено да се у посебном поступку одлучује о статусним питањима, која се односе на развод, повјеру малољетне дјеце и плаћање доприноса за издржавање дјеце или супружника, а у посебном поступку се утврђује која имовина представља заједничку имовину супружника. Иако се спорови око заједничке имовине брачних супружника најчешће воде паралелно или по окончању бракоразводне парнице, треба нагласити да то није нужан предуслов за утврђивање и подјелу брачне тековине у судском поступку, те да супружници у сваком моменту, током трајања брачне заједнице, могу тражити да се утврди која имовина представља заједничку имовину, као и висину њиховог удјела у тој имовини.
​
-Треба истаћи да супружници своје имовинске односе могу уредити и споразумно, како током трајања, тако и након престанка брачне односно ванбрачне заједнице, било тако што ће одредити удјеле који им припадају на свим или појединим стварима које представљају заједнички тековину, било тако што ће уговорити да поједине ствари или права припадну само једном супружнику или тако што ће уговорити да један брачни супружник исплати другом накнаду у новцу на име његовог удјела, с тим што закон предвиђа да сви правни послови којима се регулишу имовински односи између супружника морају бити нотарски обрађени. Дакле, ради се о обавезној, законом предвиђеној форми, те се сви евентуални уговори којима се регулишу имовински односи супружника који нису закључени пред нотаром, те који не задовољавају потребну форму, сматрају се ништавним, што значи да не производе било какво правно дејство.
 
-Када говоримо о томе шта представља заједничку имовину брачних супружника, Породични закон таксативно набраја који облици стицања представљају заједничку имовину супружника, те формулише негативну претпоставку према којој сва она имовина која није стечена једним од модалитета, односно законских основа стицања заједничке имовине, представља посебну имовину супружника. Најчешћи „облик“ заједничке имовине супружника, је имовина коју су супружници стекли радом током трајања брачне заједнице, као и приходи од те имовине. Овдје се под радом не сматра само рад у радном односу, односно рад који је непосредно усмјерен на стицање зараде, него се под радом подразумијевају и сви други облици рада (рад у домаћинству, рад на одгајању и васпитавању дјеце итд), којим радом се другом супружнику омогућава или олакшава стицање зараде, односно стицање веће зараде.
 

-Поред овог облика, односно основа стицања заједничке имовине, под заједничком имовином супружника се сматра и добитак од игре на срећу (осим ако супружник не докаже да је у игру уложио само своју посебну имовину), затим добит која је током трајања заједнице остварена од ауторског права и сродних права (али не и само ауторско, односно сродно право, које остаје посебна имовина аутора дјела), као и сви поклони учињени током трајања брачне заједнице, изузев уколико из намјене поклона или намјере поклонодавца не проистиче да је поклонодавац желио учинити поклон само једном од супружника, што не мора бити изричито уговорено, него се цијени на темељу конкретних околности под којима је учињен поклон, при чему је терет доказивања на оном супружнику који тврди да учињени поклон представља посебну имовину.
 
-Када је у питању висина удјела супружника у заједничкој имовини, наш Породични закон полази од претпоставке да су удјели супружника у стицању заједничке имовине једнаки, те да сваком припада по једна половина, али се исто тако може доказивати да је допринос једног од супружника у стицању заједничке имовине, имајући у виду све релевантне околности које се односе на остварену зараду, рад у домаћинству, бригу о дјеци и друге облике међусобне помоћи и подршке у брачној заједници.

КАКО СЕ ВРШИ ДИОБА ЗАЈЕДНИЧКЕ ИМОВИНЕ ВАНБРАЧНИХ СУПРУЖНИКА И ШТА СА ДУГОВИМА НАСТАЛИМ У ТОКУ ТРАЈАЊА БРАКА?
 
У претходном издању „Семберских новина“, сазнали смо на који начин се врши диоба брачне тековине и шта је то заједничка, а шта посебна имовина. У овом броју, сазнајте како се третира ванбрачна заједница према позитивноправним прописима и како се дијеле дугови брачних супужника, насталих у току трајања брака.
 
-Право на утврђење и подјелу заједничке имовине припада и ванбрачним супружницима, с тим што наш Породични закон поставља услов да се ради о ванбрачној заједници која је трајала дуже вријеме, а што према судској пракси подразумјева постојање воље ванбрачних супружника да се успостави емоционална, економска, морална и полна заједница жене и мушкарца, заснована њиховим споразумом, односно да се успоставе односи који одговарају односима у браку и да свјесно и вољно извршавају овлаштења и дужности прописане за брачне супружнике, што је стандард чију испуњеност цијени суд на основу околности конкретног случаја.У пракси се поставило питање да ли може постојати ванбрачна заједница, па самим тиме и да ли одређена имовина може представљати заједничку имовину стечену у ванбрачној заједници уколико није разведен или поништен брак у којем је претходно био један од ванбрачних супружника, те је судска пракса стала на становиште да не могу истовремено, паралелно егзистирати брачна и ванбрачна заједница, али да ванбрачна заједница може постојати уколико претходни брак није формално разведен, али је фактички престао да егзистира прије заснивања ванбрачне заједнице. Дакле, ванбрачна заједница може постојати уколико претходни брак није „разведен“ али је фактички престала да постоји заједница живота супружника, те у таквим случајевима ванбрачни партнери могу тражити утврђење и диобу заједничке имовине.
 

-Једно од питања које се често поставља јесте питање третмана дугова насталих током трајања и за потребе брачне заједнице, а нарочито кредитних задужења насталих у циљу стицања заједничке имовине у брачној заједници, а које дугове је наставио по престанку заједнице наставио да враћа само један од супружника. Прије свега треба истаћи да имовина стечена из кредитних задужења која је један од супружника наставио да враћа по престанку брачне заједнице свакако представља заједничку имовину супружника. Породичним законом је предвиђено да ако је ради намирења заједничких обавеза  из дијела једног од брачних супружника у заједничкој имовини или из његове посебне имовине наплаћено више него што износи његов дио дуга, тај супружник има право према другом брачном супружнику на накнаду тог износа из његовог дијела, односно из његове посебне имовине. Дакле, супружник на коме је након престанка брачне заједнице остала обавеза враћања кредитног задужења искориштеног за стицање заједничке имовине, има право да тужбом од другог супружника тражи да му намири сразмјеран дио враћеног дуга по основу кредита. Међутим, наша судска пракса је стала на становиште да се наведена чињеница, да један од супружника самостално враћа кредит након престанка брачне заједнице, има узети као релевантна чињеница приликом утврђивања висине удјела у заједничкој имовини, те да се, дакле, умјесто захтјева за намирењем сразмјерног дијела дуга, може тражити да суд одреди већи удио у заједничкој имовини супружнику на коме је остала кредитна обавеза.
 
-Уз претходно наведено, треба истаћи и да се у парничном поступку утврђује само шта представља заједничку имовину, као и удјели супружника у истој, док се потом у посебном поступку врши било физичка диоба имовине, уколико је то могуће или се врши судска продаја ствари које су предмет тековине, те супружници намирују из добијене цијене. Од овог правила постоје одређени изузеци, те закон предвиђа да супружник чији је удио у заједничкој имовини знатно нижи од удјела другог супружника или када то оправдавају посебне околности (нпр. имовина се не може издвојити нити продати без знатног умањења вриједности), као и у случају када један од супружника учествује у повећању вриједности посебне имовине другог супружника, исти може тражити исплату новчаног износа сразмјерно од вриједности његовог удјела у брачној тековини, односно сразмјерну повећању вриједности посебне имовине другог супружника.

Семберија инфо