Можда је најтеже суочити се са страхом, атавистичком димензијом човјека. Рекли би антрополози и најдистинктивнијом. Каже се ,,у страху су велике очи“. Одатле и ријечи суочити се, суочавање. И слична, сучелити се. Обузима човјека страх у различитим аспектима његова постојања.
 
Страх од школе, од одрастања, од родитеља, од бога, од живота. Од болести и смрти. Различито реагирамо на страх. На неки одговарамо супротстављајући се, суочавајући се с ненаданом ситуацијом. На други бјежимо. Ријетко можемо бити равнодушни, индиферентни, суочени са чињеницама спознаје. Горки плодови људског искуства свакодневно нам се намећу као сажетак историје, личне и колективне.
 
Није ли борба, умјесто наде, друга страна, наличје страха?
 
Страх од других повезан је с нашим идентитетом. Бивајући с другима ,,учимо се страху“. Страх од пролазности и коначности доминантан је већ с првим сјединама.
 
Боримо се против страха пркосећи времену. Сучељавајући, суочавајући се, ми се излажемо непрестаној борби.
 
Понекад страх прераста у панику. Посебно у турбулентним временима која живимо непрекидно од 90-их година прошлог стољећа.
 
Многи се као и ја, боје масе, гомиле. Одувијек сам зазирала од мноштва.
 
Који је тренутак кад мноштво постаје руља? Готово да се не може рефлектирати, јер не постоји ,,страх по себи“, као што не постоји  ,,нада по себи“ или ,,борба по себи“. Појмови који прије улазе у социологију, антропологију, психологију или психијатрију, него што би стали у филозофска разматрања.
 
Филозоф или филозофкиња не би требали имати страха. Јер филозофија улива страхопоштовање својом појмовном игром која је основа свакој теорији.
 
А теоријска игра је добар аналгетик против вањске стварности.
 
Би ли смјели филозофи суочавањем са стварношћу имати страха? Не, јер рацио им налаже да се клоне емоција.
 
Ипак, многи су европски филозофи занијемили пред бујицом зла које се као зараза лудила ваљало стварношћу. Нису му се супротставлили суочавајући се, борећи се сучељавање, филозофским дијалогом. Вјеројатно стога што су чували свој статус универзитетских наставника, с муком стечене катедре и поља дјеловања у институтима и часописима.
 
За филозофима стоје, од просвијећености наовамо, духовни простори који би морали пружати неку врсту интелектуалне утјехе. Од њемачке класичне филозофије до Ничеа, од марксизма до егзистенцијализма, од Паскала до Башлара...
Да бисмо опстајали као људска бића, требали бисмо на већину изазова знати одговорити рационално. Но, може ли се бити логично у временима која славе ирационално, која подстичу страх и доводе до краха? Најприје краха интелектуалних вриједности, на личном и колективном плану.
 
Имала сам срећу интелектуално одрастати 70-их година кад је постојала филозофска школа окупљена око часописа Праксис. Гајо Петровић, Милан Кангрга, Данко Грлић, Бранко Бошњак, Данило Пејовић, били су моји професори на Филозофском факултету у Загребу. Код њих сам полагала предмете и колеге од предсократика до Витгенштајна, од њемачке класичне филозофије до естетике. Испити су били прилика да се избјегне студентска трема, али и страх од дијалога. И да се разговара с професорима у готово увијек равноправном дијалогу. Нисмо имали страха, јер је почетна година студија 1972/73. била година након бурне 1971. у којој су се изњедрили жреци национализма. Најбучнији су били хрватски и српски. Но о том, потом.
 
Вратимо се страху на који одговарамо борбом. Атавизмима која смо сачували миленијима година. Отад, не престајемо се борити, не престајемо се страшити, не престајемо застрашивати једни друге. Не престајемо се сучељавати са самима собом или с другима. Чак и онда кад волимо, како би рекли хришћански мислиоци, пливајући узводно. Не само ратом и ратовањем, ми се суочавамо и с вратоломним искуствима екстремних спортова, искушавањем граница наше издржљивости. Не личи ли на екстремизам и фанатизам свих вјера, свих фела?
 
Јесу ли страх и отпор задаци нашег ума, ономе што називамо дух? Духу који се разболијева од превеликог страха, који се расипа од жестине борбе. И који се исцјељује унутрашњим миром. Но, како стећи храброст унутрашњим миром кад неријетко сами производимо своје страхове, безразложно или с ваљаним разлогом? И живимо своје безразложне борбе. Јер је коријен страха, па и отпора, у незнању. Чини се да се не бојимо и не боримо узалуд.
 
Зашто актуелна пандемија ствара толико немир, толико страх? Може ли се избјећи разложношћу? Или јој пркосимо отпором према вакцинисању зато што се бојимо последица?
 
Вјера је уточиште многима. И као дисциплина духа, вјера може бити средство самосавладавања. Да не прерастемо у чудовишта која се не боје ничега, која немају страха. И која заскаче властити ум, идући испред времена.
 
Нећемо рећи да је вјера уједно и умјетност мишљења. Она је најприје емотивно уточиште. Колективно умијеће опстајања. И бар донекле, умјешност надвладавања страхова. Престрашен човјек се одупире. Уствари, он тражи утјеху у богу јер је нема у себи. Тиме избјегава нелагоду. Иако може звучати контрадикторно, идући у сусрет страху од бога човјек се сусреће с властитим бићем.
 
Пред његовим очима свијет се мијења. Ништа не остаје исто.Не може се упријети о себе јер је изгубио своје сепство и своје бивство.
 
Поставимо ли ствари другачије питамо се: није ли људска природа саздана управо на страховима и отпорима? Изложивши своје биће страху човјек се брани херојством. Покреће га онај исти немир који покреће такозване слободе.
 
Не само једини двоножац еволуције и онај који мисли, човјек је и усправљена звијер која се отима историји, закону, слободама. И оне су привремене и нестабилне.
 
До јуче су то биле револуције, данас су троме и немуште, мукле страховладе.
 
У њима се може опирати, протестирати, суочавати само разумом, само смислом.
 
( Лидија Вукчевић, научница, књижевница и фотографкиња. Текст преузет из листа Побједа)