Иранци се довијају и друштвене мреже сматрају мјестом на којем се човјек може изразити слободно, јер сматрају да то није у рукама владе. Ако си на телевизији то значи да си на страни владе.

Ирански филмски редитељ Асгар Фархади, добитник награде „Оскар” за филм „Развод” и аутор награђиваних филмова попут „Прошлости”, „Трговца” и „Сви знају”, на недавно завршеном 74. Канском фестивалу освојио је Гран при за „Хероја” – по суду филмских професионалаца и критичара убједљиво најдоминантнији филм у овогодишњем пандемијском издању најпрестижније међународне филмске феште.

 Жири са Спајком Лијем на челу, у овогодишњем збрканом али и оригиналном замешатељству са додјелом награда (срећом, каквим таквим редом су ипак наградили све најбоље филмове), Гран при је додијелио равноправно Фархадију, али и финском редитељу Јуху Кусманену за филм „Купе број 6”, што није помутило ничију срећу. И један и други филм је дистрибутерска кућа „Мегаком филм” откупила за приказивање у Србији, па ће филмски сладокусци заиста имати у чему да уживају.
​

У Фархадијевом „Хероју” сигурно је да хоће, јер је ријеч о човјеколиком филму који отвара питања сналажења у свакодневици и љубави, питања части и достојанства, слободе, али и утицај друштвених медија и мрежа на обичне смртнике, о чему је за „Политику” Фархади говорио током ријетке паузе (био је пренатрпан медијском пажњом), коју је имао за кратки и скромни ручак. На тањиру су били само пиринач и поврће, а уз тањир и чаша воде...

Опет сте показали да сте мајстор приповиједања, постепено сте нас увели у прави вртлог приче у којем се догађаји и ликови узрочно-последично изазивају и шире?

Главна ствар која ме је привукла и увукла у ову причу било је путовање човјека и оно што му се догађало у разним епизодама тог путовања током којег он за кратко вријеме постаје локални херој, привуче огромну пажњу, постаје фокус интересовања шире заједнице и онда, готово преко ноћи, гледамо како се са висина спушта у блато. То јесте нека врста приповједачког вртлога како ви кажете. Приповиједање није линеарно, креће се у круговима, постоје различити нивои које откривате како идете све дубље и дубље, као када огулите лук.

Концентрични наративни кругови попут оних када баците камен у воду или попут ефекта лептира?

Да, рекао бих. Све је у филмској причи попут домино ефекта...

Све у филму има и укус и мирис стварности, али постоји и ваша стилизација?

Хтио сам да филм поставим као неку врсту документарца иако је све у њему написано од самог почетка до краја. У основи сам желио да има нешто од стварности, што му даје увјерљивост стварности, али постоји и стилизација посебно у употреби боја. Сцене попут оне с почетка филма када се главни јунак пење уз високо степениште на огромној скели са које рестауратори раде на репарацији древног историјског споменика, такође имају алегоријско значење. Али таквих сцена је мало, мој приступ је ипак реалан. Приступ са жељом да се ухвати непосредност живота.

Видимо остатке древне персијске цивилизације, радњу филма сте смјестили у Шираз, зашто?

Шираз је главна тема за заплет и расплет проблема мог јунака Рахима. Шираз је благо, археолошко благо, представља славу прошлости због чега су Иранци ових дана веома носталгични. Због предисламских хероја и споменика, али и великих исламских пјесника који су дошли касније. Он представља неку врсту националног поноса, а тежина овог поноса даје специфичну конотацију теми филма. Други разлог је тај што сам хтио да одем далеко од Техерана. Људи у Ширазу су далеко опуштенији и приступачнији и много једноставнији у свом начину живота. Ту можете пронаћи људе као што је на пример лик Рахимовог зета Хосеина који је отелотворење чисте и поједностављене невиности. Такве људе не бисте нашли у Техерану.

Како се обичан човјек заплете у зупчанике друштвеног система који не толерише или не разумије достојанство и моралне вредности, због чега се ваш јунак довија на различите начине да би постигао свој мали, али њему важан циљ?

Рахим  вјерује у моралне вриједности и искрено вјерује у обавезу да мора да исправи све што му се дешава. Има сина са потешкоћама у говору који га воли и за њега је везан, има жену у коју је заљубљен, сестру и зета који су му безрезервна подршка, а све то га гура да пронађе начин да изађе из затвора у који је смјештен из освете бившег шурака којем дугује невелику суму новца.

Какав је то затвор из којег може да се улази и излази, другачији од свих оних затвора у Ирану које смо до сада гледали у филмовима?

Ликови у филму, па и Рахим, немају никакве везе са затвореницима за тешке и озбиљне злочине или убиства. Они не спадају ни у категорију политичких осуђеника. Они су тамо из финансијских разлога, и у таквим затворима им је лако дати дозволу за излазак на неколико дана, као што сам и показао у филму.

Нама у овом дијелу свијета је страно да казна може да се поништи од стране туженика ако он то жели?

Да, у Ирану је другачије него у Европи. Ако некоме дугујете новац и он поднесе жалбу можете да одете у затвор. Али већ дан касније ако подносилац жалбе да изјаву да не жели повраћај новца, ви можете бити одмах слободан човек. Исто је и са убиствима. Уколико породица жртве ријеши да опрости убици он може да буде пуштен из затвора. То је систем вођен бијесом и предрасудама и кроз ове емоције требало би као судија да донесете важну одлуку о нечијој судбини, што заиста није фер.

Због поступка враћања пронађених златника ваш јунак постаје херој, телевизијска звијезда, понос града, али са друге стране креће његово негирање на друштвеним мрежама и ви ту показујете специфичну иранску медијску реалност?

Овај и овакав однос медија у филму тиче се локалних телевизијских мрежа, а не националних медија. Мјештани се на својим локалним телевизијама баве свакодневним питањима, представљају добра дјела и претварају људе у узоре, хероје. У овој причи Рахимов херојски чин је такав да брзо постаје виралан и доминантан на друштвеним мрежама. Данас у Ирану мреже играју велику улогу.

Била сам у Ирану и знам да нису без ограничења?

Да, нису без ограничења, тачније нису без филтрирања, али се Иранци довијају и друштвене мреже сматрају мјестом на којем се човјек може изразити слободно, јер сматрају да то није у рукама владе. Ако си „на телевизији” то значи да си на страни владе, а тако је на мрежама оцијењен и „оцрњен” и Рахим. Друштвени медији су данас популаран начин размјене идеја, помало герилски. У случају Рахима показало се и веома штетан. Комуникација путем друштвених мрежа је постало тако моћно оруђе широм свијета и у сваком друштву и нема граница. Притом, најчешће се кријете иза корисничког имена и не сносите одговорност за изречено, написано.

У филму постоји и питање кризе људскости?

Да, наравно, хтио сам да се позабавим и тиме, али не чиним то са питањима или намјерама већ причом. Када се она постави, онда то развијам у однос на њен ток и са током догађаја.

Показали сте нам и те мале, толико људске ситне преваре и лажи с којима се служимо како бисно преживјели дан, шта о томе мислите?

Не истичем посебно лажи нити покушавам да заваравам, јер су моји ликови једноставни и поштени људи, научени да се сналазе и довијају. Оно што доминира филмом јесте то што вјерујем у њихову искреност, једноставност и невиност.
Отварате и питање људске части и достојанства, како можемо данас у овом превртљивом времену да је одржимо?

Нисам у могућности да савјетујем, оно што радим јесте да себи одговорим. Ако част значи оно шта ћете радити у друштву, а није у супротности са вашим ставовима, друштвеним, вјерским, оним што мислите о себи, онда се част може одржати.