Nе знам да будем у неутралној зони.Да свој живот обојим белом и сивом бојом. Хоћу да знам да сам жива.Ако волим, да будем вољена, а ако реше да ме повреде, да знам како је кад боли.Шта значи бојати се осећања, бежати од њих? Значи да ниси жив. Овај живот тако брзо пролази.Остаје ми само још пар година. И, то треба да проведем у сивој зони, јер тако је сигурније. Зашто да  не волим свом силином свога бића.Да љубим и желим оног ко ми треба, кога осећам као део себе. Рат је! Поплава је!Суша је! Тренутак који ће доћи. Молим Бога да се то никад више не деси, али постајемо сви бескичмењаци. Неспремни за љубав, већ само на злобу. Мрзим те, јер имаш све.Питање је, да ли тај неко има све. Можда је окружен свилом, а душа обавијена чемером. Окренимо се љубави. Окренимо се стварању среће око себе. Ја не желим да још година ових  испред себе проведем обмрла од туге и јада, још горе од одсуства осећања. Желим осећаје, па чак и оне због којих ћу патити. Сетите  се како су настајала велика дела, неко је морао кроз тугу проћи. Осетити жал за неким, разочарење због неког, страх. Да ли Вас је кад страх? Да се сећате како изгледају црвени образи? Ја знам и сећам се. И  гони ћу себе да се тога увек сећам. Све су то покретачи неких невидљивих сила, које јачају човека и дају му снагу , уливају наду и веру да боље сутра постоји.Да постоје добри људи. Да постоје добра деца која ће израсти у добре људе. Да је наша планета најљепша у сунчевом систему и да постоји смена годишњих доба. Да се радујемо висибаби, исто колико и првој пахуљи снега.Дозволимо себи да осећамо, тад ћемо знати да смо живи и обојени дугиним бојама.
​
Љубица Млађеновић