ОНА ЈЕ У СРБИЈИ ПРВА ДОДАЛА МУЖЕВЉЕВО ПРЕЗИМЕ НА СВОЈЕ, А ДИВИЛА ЈОЈ СЕ ЕВРОПА
Foto
Жена испред свог времена
Драгиња Драга Љочић била је од малих ногу жена испред свог времена, која се неустрашиво и срца пуног љубави и вере читав живот борила за своју отаџбину… на свим пољима!
Када на „дневном реду“ у турбулентној историји Србије није било ратова, Драгиња је предводила битку за женска права, здрав разум, културу и, на концу свега, ону најплементију – битку за бољи живот и спасење деце.
Она није била само прва жена лекар у Србији, била и је и прва Српкиња са „титулом“ официра, те прва дама која је након удаје задржала своје презиме.
„Тврдоглава“ на оца
Прича о храброј Драгињи почиње давне 1855. када је угледала светлост дана у Шапцу у породици цинцарског порекла. Отац Дима бавио се трговином, а како је волео истеривање правде, што је српска хероина и повукла на њега, дуго је водио спор око једног имања са богатом шабачком породицом.
Када је неочекивано изгубио овај случај на суду, остао је без динара и финансијски „уништен“, али га то није спречило да последњу пару да локалном црквењаку да звони на црквена звона. Када су га мештани упитали ко је преминуо, Дима Љочић пркосно и огорчено је одговорио: „Умрла је правда и њу данас сахрањујем“. Због овога је од начелника „зарадио“ 25 по туру, али је истерао по своме!
Како би прехранио жену и петоро малишана, Љочић је постао земичкар. Знао је колика је моћ у знању, па је децу без обзира на незавидан материјални положај школовао и она су, у годинама које ће доћи, постати нека од најзнаменитијих људи свог времена.
Даровита, паметна и упорна Драга засигурно је више од свих осветлала образ и повратила престиж своје породице, доказавши да Љочићи, премда осиромашени, нису без потенцијала, части, талента и пре свега плементости и родољубља.
Након завршене Више женске школе у Београду она се, вођена амбицијом и социјалистичким идејама, обрела у Цириху где је и завршила студије медицине 1878, са свега 23 године, поставши и званично „доктор медицине, хирургије, бабичлука и очних болести“.
Била је прва жена из Србије и тек четврта у Европи којој је то пошло за руком.
Како је Драга Љочић постала Драга Љочич Милошевић?
Током вечите „борбе са ветрењачама“ и непрекидног рада на личном и друштвеном напретку, Драгињи се догодила и љубав. Она се 1883. удала за опозиционара Рашу Милошевића, једног од оснивача Радикалне странке и високо образованог интелектуалца блиском идејама Светозара Марковића.
Чак је и њихово склапање брака делић историје. Драгиња је била прва Српкиња која је после венчања задржала своје презиме и од тада се потписивала као Драга Љочић Милошевић.
Драга и Раша имали су петоро деце – сина Ђуру и ћерке Спомену, Радмилу, Зору и Олгу.
Докторка која је „сметала“ мушким колегама
Драга је и пре стицања дипломе могла да се похвали богатом праксом и чињеницом да је већ доказани лекар.
Искуство је стицала тамо где је било „најкрвавије“ и најпотребније – на бојном пољу. У јеку Српско-турског рата Драгиња се вратила у домовину, како би као болничарка помогла ратницима Србије, а тада је и овенчана чином санитетског поручника.
Но, ни диплома универзитета у Цириху ни ратно одликовање, нису могли да сруше мизогене ставове тадашњег српског друштва, те је Драгиња, иако стручнија од многих мушких колега, наишла на отпор када је пожелела да ради као прва жена доктор у Београду.
Тек након интервенције њеног ратног команданта, тадашњи министар Унутрашњих дела, решио је да Драга добије дозволу за лекарску праксу, али јој то није дозвољавало да ради у државној служби. Чак ни чињеница да је у то доба у Србији било једва 80-ак лекара, и то махом странаца, није могло да утиче на споран закон.
Ипак, њен одлучни дух није могла да сломи ова неправда – отворила је приватну праксу у Београду, убрзо поставши и члан Српског лекарског друштва, где се неуморно залагала за повољнији статус жена лекара, иако је то био готово „донкихотовски“ подухват, као уосталом и много тога у њеном животу.
Коначно, 1882. године ствари су се помериле са мртве тачке, премда свакако не на начин на који је ова смела Шапчанка заслужила – она је постављена за помоћника лекара у Општој државној болници, највећој медицинској установи тадашње Србије.
Када је, три године касније, избио Српско-бугарски рат, Драгиња је поново показала колико вреди. Прихватила је изузетну одговорност и храбро се упустила у посао – била је једини лекар у чак три болнице: Општој државној, Заразној и Болници за рањенике.
И, још једно, пун сјај лицемерства друштва дошао је до изражаја – само у рату, у суровим околностима, немаштини и болештини, Драгиња је могла да буде равноправна са својим мушким колегама.
Мајка свој деци Београда
Након што се ратно стање окончало, 1886. године, док је још било свеже сећање на њен напоран и „витешки“ рад, Драга је унапређена у „лекара секунданта“. Чак ни са тим новопеченим звањем, није била равноправна са јачим полом, јер јој је било ускраћено право на периодичну повишицу плате и на пензију.
Поносита Српкиња, уморна од оспоравања, тада је затражила од Министарства „да има сва лекарска права дата свим лекарима, без разлике пола“.
Одговор је стигао шест месеци касније у виду отказа из државне службе.
Али, живот је умео да је бар једном поштеди муке. Отпуштање јој није укаљало ни углед ни образ, јер су се људи сећали њених ратних заслуга и величали је као хуманог човека и врсног лекара. Драгињи Љочић рад је био душевна снага и од медицине није имала намеру да дигне руке никада – она се поново обрела у приватној пракси, а пацијенти су знали да у њену ординацију могу да куцају у било које доба дана и ноћи.
Упоредо, радила је и у Управи монопола као хонорарни лекар, али ту није био крај њеним залагањима. У току 1904. године основала је „Материнско удружење“ са визијом да стане на пут великој смртности одојчади и помогне збрињавање напуштене деце и сирочића. Већ следеће године, захваљујући предузимљивости, ентузијазму и упорности докторке Драге, ово удружење добило је зграду, те је прерасло у „Дом за нахочад“.
Труд и сва величина ове жене нису могле да прођу незапажено, иако је редовно била оспоравана од званичних институција и државе. Она је било узор Београђана у 19. веку, али су призања почела да се нижу и ван граница земље. Европа је докторки Драги Љочић у више наврата одала почаст у својој штампи, не штедећи речи хвале.
Упорна каква је била, Драга није желела да одустане од борбе за равноправност. Неуморно је с времена на време писала Министарству, жалећи се да ни након 30 година службе не може ни у положају ни у плати да се мери са мушким колегама.
Наилазила је на „интересантне“ одговоре пуне предрасуда и оштрих увреда на рачун родне припадности, а један од таквих био је и да не може да очекује исте услове, јер је „жена по физичкој природи позвана да се наслања на јачега од себе“.
Године „рмбачења“ и даноноћног залагања учиниле су своје – здравље јој је било нарушено и слабо, и већ је газила шесту деценију, али чак ни то је није спречило да своју снагу покаже и током балканских ратова – неуморно је боравила у амбуланти за грађанство и сиротињу. Одмах потом на сцену историје ступио је Велики рат, у коме је докторка Драгиња такође решила да да свој допринос – чак из далеке Лозане организовала је слање пакета српским заробљеницима у мађарским и немачким логорима.
Завршетак Првог светског рата полако, али сигурно доносио је другачију атмосферу у друштво и мењао закорела схватања. У корак са тиме, Драга Љочић је, након више од четири деценије рада, 1919. године коначно добила и формално звање лекара.
Годину касније постала је први председник Друштва београдских женских лекара, а 1924. остварила је и право на пензију. Нажалост, у дугоочекиваној победи докторка Драга уживала је свега две године – њен живот тихо се угасио 5. новембра 1926. године у породичној кући на Топчидерском брду.
Прича већа од живота
Прича о Драгињи Драги Љочић је једно од првих веродостојно забележних сведочанстава о доприносу жена у напретку српског модерног друштва. Била је то жена која је могла дословце све – да буде четврта девојка са универзитетском дипломом лекара у Европи, да својим доброчинством, знањем и вештином исцељивања брани боје Србије у чак четири рата, да роди петоро деце и одржи складан брак, да буде добар и пожртвован пријатељ, да се бори за права жена и њихов бољи положај, да ради на унапређењу докторске професије, да преводи стручну литературу, и на све то – брине о напуштеној и одбаченој деци.
На крају, чини се да и није било потребно да буде равноправна са мушким колегама, јер Драга Љочић била је много више од њих, преноси историјскизабавник.рс.
(задовољна.нова.рс)
Драгиња Драга Љочић била је од малих ногу жена испред свог времена, која се неустрашиво и срца пуног љубави и вере читав живот борила за своју отаџбину… на свим пољима!
Када на „дневном реду“ у турбулентној историји Србије није било ратова, Драгиња је предводила битку за женска права, здрав разум, културу и, на концу свега, ону најплементију – битку за бољи живот и спасење деце.
Она није била само прва жена лекар у Србији, била и је и прва Српкиња са „титулом“ официра, те прва дама која је након удаје задржала своје презиме.
„Тврдоглава“ на оца
Прича о храброј Драгињи почиње давне 1855. када је угледала светлост дана у Шапцу у породици цинцарског порекла. Отац Дима бавио се трговином, а како је волео истеривање правде, што је српска хероина и повукла на њега, дуго је водио спор око једног имања са богатом шабачком породицом.
Када је неочекивано изгубио овај случај на суду, остао је без динара и финансијски „уништен“, али га то није спречило да последњу пару да локалном црквењаку да звони на црквена звона. Када су га мештани упитали ко је преминуо, Дима Љочић пркосно и огорчено је одговорио: „Умрла је правда и њу данас сахрањујем“. Због овога је од начелника „зарадио“ 25 по туру, али је истерао по своме!
Како би прехранио жену и петоро малишана, Љочић је постао земичкар. Знао је колика је моћ у знању, па је децу без обзира на незавидан материјални положај школовао и она су, у годинама које ће доћи, постати нека од најзнаменитијих људи свог времена.
Даровита, паметна и упорна Драга засигурно је више од свих осветлала образ и повратила престиж своје породице, доказавши да Љочићи, премда осиромашени, нису без потенцијала, части, талента и пре свега плементости и родољубља.
Након завршене Више женске школе у Београду она се, вођена амбицијом и социјалистичким идејама, обрела у Цириху где је и завршила студије медицине 1878, са свега 23 године, поставши и званично „доктор медицине, хирургије, бабичлука и очних болести“.
Била је прва жена из Србије и тек четврта у Европи којој је то пошло за руком.
Како је Драга Љочић постала Драга Љочич Милошевић?
Током вечите „борбе са ветрењачама“ и непрекидног рада на личном и друштвеном напретку, Драгињи се догодила и љубав. Она се 1883. удала за опозиционара Рашу Милошевића, једног од оснивача Радикалне странке и високо образованог интелектуалца блиском идејама Светозара Марковића.
Чак је и њихово склапање брака делић историје. Драгиња је била прва Српкиња која је после венчања задржала своје презиме и од тада се потписивала као Драга Љочић Милошевић.
Драга и Раша имали су петоро деце – сина Ђуру и ћерке Спомену, Радмилу, Зору и Олгу.
Докторка која је „сметала“ мушким колегама
Драга је и пре стицања дипломе могла да се похвали богатом праксом и чињеницом да је већ доказани лекар.
Искуство је стицала тамо где је било „најкрвавије“ и најпотребније – на бојном пољу. У јеку Српско-турског рата Драгиња се вратила у домовину, како би као болничарка помогла ратницима Србије, а тада је и овенчана чином санитетског поручника.
Но, ни диплома универзитета у Цириху ни ратно одликовање, нису могли да сруше мизогене ставове тадашњег српског друштва, те је Драгиња, иако стручнија од многих мушких колега, наишла на отпор када је пожелела да ради као прва жена доктор у Београду.
Тек након интервенције њеног ратног команданта, тадашњи министар Унутрашњих дела, решио је да Драга добије дозволу за лекарску праксу, али јој то није дозвољавало да ради у државној служби. Чак ни чињеница да је у то доба у Србији било једва 80-ак лекара, и то махом странаца, није могло да утиче на споран закон.
Ипак, њен одлучни дух није могла да сломи ова неправда – отворила је приватну праксу у Београду, убрзо поставши и члан Српског лекарског друштва, где се неуморно залагала за повољнији статус жена лекара, иако је то био готово „донкихотовски“ подухват, као уосталом и много тога у њеном животу.
Коначно, 1882. године ствари су се помериле са мртве тачке, премда свакако не на начин на који је ова смела Шапчанка заслужила – она је постављена за помоћника лекара у Општој државној болници, највећој медицинској установи тадашње Србије.
Када је, три године касније, избио Српско-бугарски рат, Драгиња је поново показала колико вреди. Прихватила је изузетну одговорност и храбро се упустила у посао – била је једини лекар у чак три болнице: Општој државној, Заразној и Болници за рањенике.
И, још једно, пун сјај лицемерства друштва дошао је до изражаја – само у рату, у суровим околностима, немаштини и болештини, Драгиња је могла да буде равноправна са својим мушким колегама.
Мајка свој деци Београда
Након што се ратно стање окончало, 1886. године, док је још било свеже сећање на њен напоран и „витешки“ рад, Драга је унапређена у „лекара секунданта“. Чак ни са тим новопеченим звањем, није била равноправна са јачим полом, јер јој је било ускраћено право на периодичну повишицу плате и на пензију.
Поносита Српкиња, уморна од оспоравања, тада је затражила од Министарства „да има сва лекарска права дата свим лекарима, без разлике пола“.
Одговор је стигао шест месеци касније у виду отказа из државне службе.
Али, живот је умео да је бар једном поштеди муке. Отпуштање јој није укаљало ни углед ни образ, јер су се људи сећали њених ратних заслуга и величали је као хуманог човека и врсног лекара. Драгињи Љочић рад је био душевна снага и од медицине није имала намеру да дигне руке никада – она се поново обрела у приватној пракси, а пацијенти су знали да у њену ординацију могу да куцају у било које доба дана и ноћи.
Упоредо, радила је и у Управи монопола као хонорарни лекар, али ту није био крај њеним залагањима. У току 1904. године основала је „Материнско удружење“ са визијом да стане на пут великој смртности одојчади и помогне збрињавање напуштене деце и сирочића. Већ следеће године, захваљујући предузимљивости, ентузијазму и упорности докторке Драге, ово удружење добило је зграду, те је прерасло у „Дом за нахочад“.
Труд и сва величина ове жене нису могле да прођу незапажено, иако је редовно била оспоравана од званичних институција и државе. Она је било узор Београђана у 19. веку, али су призања почела да се нижу и ван граница земље. Европа је докторки Драги Љочић у више наврата одала почаст у својој штампи, не штедећи речи хвале.
Упорна каква је била, Драга није желела да одустане од борбе за равноправност. Неуморно је с времена на време писала Министарству, жалећи се да ни након 30 година службе не може ни у положају ни у плати да се мери са мушким колегама.
Наилазила је на „интересантне“ одговоре пуне предрасуда и оштрих увреда на рачун родне припадности, а један од таквих био је и да не може да очекује исте услове, јер је „жена по физичкој природи позвана да се наслања на јачега од себе“.
Године „рмбачења“ и даноноћног залагања учиниле су своје – здравље јој је било нарушено и слабо, и већ је газила шесту деценију, али чак ни то је није спречило да своју снагу покаже и током балканских ратова – неуморно је боравила у амбуланти за грађанство и сиротињу. Одмах потом на сцену историје ступио је Велики рат, у коме је докторка Драгиња такође решила да да свој допринос – чак из далеке Лозане организовала је слање пакета српским заробљеницима у мађарским и немачким логорима.
Завршетак Првог светског рата полако, али сигурно доносио је другачију атмосферу у друштво и мењао закорела схватања. У корак са тиме, Драга Љочић је, након више од четири деценије рада, 1919. године коначно добила и формално звање лекара.
Годину касније постала је први председник Друштва београдских женских лекара, а 1924. остварила је и право на пензију. Нажалост, у дугоочекиваној победи докторка Драга уживала је свега две године – њен живот тихо се угасио 5. новембра 1926. године у породичној кући на Топчидерском брду.
Прича већа од живота
Прича о Драгињи Драги Љочић је једно од првих веродостојно забележних сведочанстава о доприносу жена у напретку српског модерног друштва. Била је то жена која је могла дословце све – да буде четврта девојка са универзитетском дипломом лекара у Европи, да својим доброчинством, знањем и вештином исцељивања брани боје Србије у чак четири рата, да роди петоро деце и одржи складан брак, да буде добар и пожртвован пријатељ, да се бори за права жена и њихов бољи положај, да ради на унапређењу докторске професије, да преводи стручну литературу, и на све то – брине о напуштеној и одбаченој деци.
На крају, чини се да и није било потребно да буде равноправна са мушким колегама, јер Драга Љочић била је много више од њих, преноси историјскизабавник.рс.
(задовољна.нова.рс)
