Постоје људи којима је свеједно да ли ће уредно почешљани проћи улицом, да ли им се дезен кошуље слаже с хлачама, ко је изабран за новог члана Предсједништва, како је играла Звезда или Партизан, као и да ли је боља "Металлица" или Џеј Рамадановски... И то је сасвим у реду. Свако треба да живи, ради, функционише на начин који њега чини срећним.

Али постоји једна ствар за коју не треба да нам је свеједно, а то је да ли добро познајемо свој матерњи језик и његова основна правила. Зашто баш то? Па зато што је то наше огледало, дио нас, нашег идентитета, образовања, ДНК, културе и фолклора... Наше друго лице.

Знањем свога језика представљате себе, а богами и незнањем, јер вас оно може осрамотити много више него чупава коса, необична одјећа или музички укус... А срамота је заиста непожељно друштво, зар не?

О чему је заправо ријеч?

У свакојаком шаренилу текстова које можемо прочитати на интернету (и другдје) често су занимљивији коментари читалаца (не читаоца) него сами текстови. То често зна бити духовито и допадљиво, међутим оно што је веома уочљиво јесте количина граматичких, односно правописних грешака које се јављају. Једна од најчешћих и свакако најружнијих је погрешна комбинација ријечце не и глагола.

Погрешно писање ријечце не узроковано је реченичним акцентом. Изговарамо: "Незнам што нећеш самном", али пише се: "Не знам што нећеш са мном". (Крилатицу "Пиши као што говориш" не треба дословно тумачити).
Дакле, неупућени то пишу састављено.

Иако тако не дјелује на прву, заправо је врло једноставно: одрична ријечца уз глаголе се пише одвојено (не спава, не чује, не гледајући, не знавши).

Дакле, између не и глагола нема љубави и дошло је до развода брака:
*Не сматрам да сам ти више потребан.
*Не видим напредак у том послу.
*Не иде ти ово од руке.

А може и овако:
*Не желим да пишем нежелим.
*Не умијем да пишем неумијем.
*Не смијем да пишем несмијем.

Али такође и:
*Нећу да пишем не ћу.
Ипак, у неким ситуацијама не и наставак се воле...
Уз помоћне и њима сродне глаголе пише се спојено: ниси, нећеш, нећемо, немој, немати итд.
Није тешко одгонетнути зашто се у наведеним случајевима ријечца не пише састављено. Ради се, у ствари, о негацијама: хоћу - нећу; имам - немам; јесам - нисам.

Уз именице, придјеве и прилоге оно се по правилу такође пише састављено: немајка, небрига, нечовјек, невесео, неумјесан, немаран, непријатан, недовољно итд. Кад описујете некога, рећи ћете да је несрећан, неугледан или неискусан, а можда и ненаметљив, неагресиван или неупадљив.
*Иако немиран, он је задржао ту дјечју невиност.
*Због незнања и неимаштине упали су у невољу.

Кад описујете неку ситуацију, можете да кажете да је било неочекивано или ненадано.
*Непријатно се изненадих због неочекиване посјете.

Можда и ово помогне:
*Не одговарајући на њихово питање, пружио сам им неодговарајући аргумент.

Императив, односно заповједни начин (иначе изразито популаран и често употребљаван у кућама гдје живе неваљали мужеви, мања дјеца, а богами и тинејџери) упућен је другом лицу да престане вршити неку радњу:
*Немој да заборавиш изнијети смеће.
*Немој да отвараш трећу чоколаду заредом.
 *Немој да узимаш мој парфем.

Уз то се повремено може додати и неко "Мајка му стара", "Несрећо једна" или "Из топа летио". (Шалимо се, наравно. Ипак је боље да овај дио изоставите.)
​
(Независне)