Бавећи се проблемима клијената који долазе на психотерапију неминовно је да се у току психотерапијског рада осврнемо на обрасце емоционалне везаности. Оно што се временом дало примијетити јесте да многи од њих, који су били из различитих социоекономских  група, етничких група, различите доби и пола, развијају неки облик дисфункције а има везе са обрасцима емоционалне привржености.
 
Они који не знају питаће се, а како настају обрасци емоционалне везаности. Они мало упућенији, бавиће се родитељима који преносе такве дисфункционалне обрасце. Смјестимо ли то у контекст неразријешених родитељских трауматских искустава многе ствари ће нам бити јасније. Остаје питање без одговора: “Како је могуће да се у послијератном периоду готово нико није бавио траумом?!” Какво је наслијеђе потоњим генерацијама остављено? Да ли смо ми паметније и упућеније генерације, па смо схватили да је крајње вријеме да се  у доба све већег прираштаја психијатријских дијагноза, као поље рада укључе и наши родитељи. Да ли је касно да зацјељујемо њихове ране, да ли да спашавамо што се спасити да па да се  тако наставимо бавити новим генерацијама које су “начете” туђим ранама?!


 
-Можда, ипак, да кренемо испочетка како бисмо разумјели, опростили и дали утјеху нашим родитељима који због свог трауматског искуства нису знали и могли боље. Претпоставимо да је већина одраслих на нашим просторима био погођен ратним дешавањима. Само они сретни нису осјетили шта је то страх, борба за егзистенцију, питање да ли ћу дочекати сутра, да ли ћу видјети и загрлити своје ближње. Ако изузмемо те сретније, остају они који колико год да су јаки и освијештени шта их је снашло, нису били имуни на посљедице које сије страх и биједа бесмисла људског сукоба и беспотребног страдања. Емоционални ресурси се троше, они моћни рачунају материјалне побједе а на оном људском нивоу када се све сабере и одузме остаје горак укус Пирове побједе. Пирова побједа, емоционална резерва или стручно ПТСП, како год то назвали, оставља озбиљне посљедице како на особу која је погођена тако и на све оне који су им повјерени на бригу и чување. Родитељи треба да својој дјеци пруже сигурну базу, основу за адекватан раст и развој дјететове личности. Ако то дјеци не обезбиједимо у великом смо проблему јер како родитељи да имају капацитет да нешто пруже ако ту исту сигурност и сами не осјећају. Родитељски ПТСП карактерише емоционалну и физиолошку дисрегулацију, увјерења повезана са траумом, избјегавање и повлачење. То има посљедице на интеракцију родитељ-дијете путем социјалног учења и емоционалне размјене која доста пута зна бити неадекватна. Неприлагођено родитељство смањује дјететов капацитет да се избори са изазовима њихових живота, повећавају дјететов стрес те могу довести до осиромашења ресурса који протективно дјелују на дјететово ментално здравље. Неадекватна емоционална размјена, поруке које родитељ својом траумом шаље, а односи се на то да је свијет око нас несигурно мјесто,  ствара један зачаран круг у коме нити родитељ зацјељује нити дијете ствара сигурну базу. Пут за пренос трауме на будућу генерацију у оваквим околностима је раскрчен а траума налази начин да живи и кроз нараштаје које је нису непосредно доживјеле’’, говори Маја Савановић Зорић, психолог и породични психотерапеут.
 
Прича о трансгенерацијском преносу трауме је мање застрашујућа него што она у стварности јесте. Дјелује нам скоро па нестварно да она може тако да себи крчи пут. Остаје питање а како да јој станемо у крај, како да прекинемо ланац који може да буде повод за неке будуће сукобе и трагедије?

Ако наши родитељи нису имали капацитет да се нама баве на адекватан начин, почнимо онда ми њима да се бавимо. Његујмо их кроз разумијевање њиховог животног искуства, питајмо их на који начин и са чим су се носили у кризним тренуцима, шта им је помагало да превазидју потешкоће. Они морају да знају да за бављење собом никада није касно.

Оно што струка стално наглашава јесте да је психоедукација од кључног значаја. Емоционално описмењавање и едуковање пружа већу шансу за разумијевање и за подизање свијести о томе да смо у стању када нам је неопходна стручна помоћ.

Трансгенерацијска траума је наша стварност али то не значи да нисмо у  стању да ланац преноса заувијек прекинемо. Његујмо себе али његујмо и наше мајке и наше очеве јер генерацијска траума јесте управо то, горак укус у нашим устима онога што су наши претходници јели’’, појашњава Маја Савановић Зорић, психолог и породични психотерапеут.