Будимир Стакић професор емеритус наводи да je, пo теорији Карла Шмита у књизи „Номос Земље“, досадашњи развој човјечанства прошао је кроз три Номоса: Први Номос је Номос антике и средњовјековља, у вријеме постојања више паралелних цивилизација независно једна од друге. Било је повремених покушаја стварања империја попут Римске, Њемачке или Византијске империје. Други Номос је настао послије Вестфалског уговора (1648) када су стваране прве модерне националне државе. Тај Номос се назива доба „нација-држава“. Трећи Земљин Номос се везује за доба „Хладног рата“, када је постојала равнотежа страха између Истока и Запада, који је имао одлике биполарног свијета. Тај Номос је окончан падом Берлинског зида и распадом Совјетског Савеза.

У фази је настајање четвртог Номоса који ће, највјероватније, постати континентална логика евроазијског континента, истиче Александар Дугин у књизи „Геополитика мултиполарног свијета“. Тај четврти Номос, који је антитеза униполраности глобализма САД, не би смио да почива на претпоставкама: универзализам западних вриједности, јер је он показао велике слабости и имао је хегемонистичке намјере, напредак како у историјском, тако и у друштвено-економском развоју по сваку цијену, у циљу материјалног богаћења, Неограничен прогрес у свим областима друштвено-економског развоја у човјечанству у цјелини, да су људи свих култура и религија и етноса у начелу једнаки људима Запада, да је капитализам једино могући систем који нема алтернативу, да је тржишна економија једино могући економски систем, либерална демократија као једина прихватљива дефиниција за политичко организовање друштва, једнакост свих у индивидуалним слободама и идентитету, као највиша вриједност код свих живих бића, неизбјежност историјског либерализма, као водеће и задовољавајуће идеологије.

Важно је напустити концепт енглеског теоретичара Арнолда Тојнбија, који је свијет дијелио на „the West and the Rest“. Овај концепт под Западом подразумијева човјечанство развијених земаља – глобалиста, док „рест“ сматра остатком свијета – недовољно развијених, који тек треба да се развија, наводи Семјел Хантингтон у књизи „Сукоб цивилизација“ (2000).

Аутор књиге „Европа и човјечанство“, Николај Трубецки, упозорио је свијет да „европски универзализам носи у себи смртну пријетњу цијелом људском роду, јер негира плуларитет европских култура“. Пјотр Савицки, у књизи „Континент Евроазија“, наводи да само Русија може постати главни ослонац у обликовању једног свенародног фронта отпора, усмјереног против такве европске стратегије, констатује Дугин. Ови аутори сматрају да је погрешно идентификовање човјечанства са проширеним концептом „европске уљудности“. И оно што не дјелује као Запад, претвара се у нешто налик Западу: демократија, тржиште, технологија, либерализам, индивидуализам, људска права, умрежавање, итд. Тако је глобализам постао идеологија апсолутизације локалнога. Међутим, велика већина свјетског становништва припада не-европском типу уљудности.

Мултиполарност је поглед у будућност какав до сада није постојао. Четврти Номос Земље је нешто сасвим ново. То нешто ново су Кина и Русија почеле да граде у првим деценијама 21. вијека. Стварање новог мултиполарног свијета неће ићи ни брзо, ни лако. Стварањем свијета без граница и десуверенизацијом држава, хегемон жели да контролише цијели свијет, односно цијелу Земљу Номос. Међутим, револуција у 21. вијеку није иста као оне из 19. и 20. вијека. Она мора бити планетарна и плурална у својим крајњим циљевима, јер се све нације свијета морају побунити против постојећег свјетског поретка на тимски начин, како би се осујетио глобалистички насртај по олигархијском принципу над цијелим свијетом. У супротном, цијели свијет се враћа у робовласнички поредак и дехуманизацију друштва. Привреда и пољопривреда треба да буду ослонци развоја, а не да буду услужни сектори на челу са финансијским капитализмом, који паразитски живи на рачун производње коју ствара већи дио свијета, а чији је рад вишеструко потцијењен. Важно је истаћи да у мултиполарном свијету треба да се укључе и валуте других држава (Кине, Русије, Индије, Бразила и друге), а не само долар и евро чије емисије не познају границе, што доноси инфлацију цијелом свијету.

Мултиполарни свијет се мора супротставити монополу на сектору информација, гдје се жели успоставити један центар информација за цијели свијет, а сви други центри гуше свим средствима, чак и лишавањем слободе људи.

-Не мање важно питање је: како осујетити покушаје стварања тзв. „обојених револуција“. На власт се у мултиполарном свијету може доћи само на изборима, а не са улице коју подстичу разне невладине организације финансиране најчешће из иностранства. Отуда проистиче да се мора успоставити међународни правни поредак који ће бити заснован на изворним принципима који су важили у вријеме оснивања ОУН. Без постојања међународног права кога све државе као суверене и самосталне морају поштовати да би свјетски поредак могао да функционише и да нико ником не може уводити санкције зато што се не поштује воља једне земље хегемона, а то је и данас у трећој деценији 21. вијека’’, наводи др Стакић.

У циљу преласка мирним путем на мултиполарни свијет, мора се успоставити „Глобална револуционарна алијанса“ која ће се напајати духом слободе и независности за реализацију појединих операција и пројеката. Познати писац Данијел Коен, у свом дјелу „Homo oeconomicus“ (2014) наговјештава мултиполарни свијет и наводи примјер брзог економског развоја Кине. Бројни су примјери кинеског успјеха. Силиконска долина половину својих соларних панела већ сада купује у Кини. Кинески возови велике брзине су за четири године постали извозна роба којом су очарани у Саудијској Арабији, Јужноафричкој Републици и Калифорнији, истиче Коен.

Дугин наводи принципе на којима треба да се заснива мултиполарни свијет: Постојање већег броја полова: Мултиполарни свијет не треба мијешати са биполарним свијетом, који је важио у вријеме „Хладног рата“ и који је био заснован на двије идеологије – капитализма и социјализма, који је  окончан распадом Совјетског Савеза. Дакле, мора постојати више од два пола (коалиционих блокова). За стварање мултиполарног свијета потребно је формирати неколико коалиционих блокова који би слиједили сопствене интересе на другом облику идеологије или цивилизације, који би значили стварање неколико полова са главним стратешким концептом блокирања америчке хегемоније. Сваки од тих нових полова (коалиционих блокова) би морао имати снажну војну, економску, демографску, политичку и цивилизацијску формацију способну да се супротстави изазовима глобализма и униполарности. Као могући нови пол (национални блок) помиње се ЕУ. Као нови потенцијални пол (национални блок) помињу се Кина и Индија које представљају велики демографски потенцијал, јер броје око три милијарде становника и налазе се у стално убрзаном економском успону својих привреда. Сљедећи потенцијал је Јапан са неким земљама попут Јужне Кореје, Сингапура и Тајвана. У скорој перспективи, интегрисаности Латинске Америке и Транссахарске Африке помињу се као нови засебни полови на свјетској сцени. Посебан акценат ставља се у посљедњој деценији на три земље: Кину, Индију и Русију,  које могу постати језгро у стварању новог пола (коалиционог блока), и у перспективи, језгро окупљања и других држава из цијелог свијета, чиме би се оформио веома моћан нови пол (коалициони блок). Тај блок би имао далеко већу моћ од САД, чиме би дошло до блокирања униполарне глобализације коју САД проводи.

Оснивање подесног „велепростора“: Концепт „велепростора“ има важну улогу у стварању мултиполарности. Суштина је у стратешком распону интеграције, успостављања његових параметара, одређивања посебних циљева и одређивања нужног минимума територија и економских индикатора. Статус „цивилизације“ и „принцип“ царства: Основна разлика између цивилизације, коју одликује културно јединство и царства које представља политичко јединство, с тим што једно може бити изграђено на мјесту првога. Примјера ради, од Скита, Сармата, Хазара до Монгола и Руса  настао је јединствени стратешки простор, гдје постоји културно јединство, а било је обједињено у монголском периоду, да би прешло послије у Руско царство. Други примјер је Римско царство које се распало на Источно и Западно, а данас је подијељено на већи број националних држава, с тим да је у савременом добу Западно царство прерасло у политичко јединство уобличено у ЕУ. Дакле, оно што је данас „цивилизација“ може сутра постати „царство“, а њихова заједничка матрица „велепростор“ уједно је основа сваком културном и политичком заједништву, с тим да „велепростор“ недвосмислено указује на суштину теорије мултиполарности, напомиње Дугин.