Најздравији народ на свијету: Живе 120 година, код њих не постоји рак
Стари народ Хунза смјештен је на самој граници Пакистана и Индије, а познат је по томе што њихов животни вијек траје 110-120 година. Зато се њихова домовина назива "оаза младости".
Скоро никада нису болесни, а захваљујући генима увијек изгледају младолико. Они су прави примјер да готово идеалан начин живота заиста постоји. Купају се у леденој води, чак и на температури од 15 степени испод нуле, а и са 65 година рађају дјецу.
Лјети једу сирово воће и поврће, а током зиме конзумирају суве марелице, проклијале житарице и овчји сир. Постоји период када Хунзи ништа не једу, а он је познат као "гладно прољеће".
Назив је добио по томе што је воће тада још увијек незрело и тада пију искључиво сок од сувих марелица. Период траје од 2 до 4 мјесеца и сматрају га круцијалним за своје здравље и начин живота. Протеине уносе у најмањим количинама, а дневно унесу у просјеку 1.933 калорија, од којих је 50 г протеина, 36 г масти и 365 г угљених хидрата.
Из искуства многих странаца придошлица, који су се преселили у долину ријеке Хунзе, закључили су да је главни фактор дуговјечног живота здрава прехрана. Шкотски љекар Мек Харисон је, по повратку у Енглеску, извео експеримент на великом броју животиња.
Једна група се хранила нормалном храном лондонске радничке породице, која је подразумијевала бијели хљеб, харинге, прерађени шећер, конзервисану храну и кувано поврће.
Као резултат такве прехране, код животиња су се појавиле различите људске болести. Друга група животиња се хранила храном Хунза и остала је савршено здрава. Књига "Хунза – људи који не знају за болест", аутора Р. Бирчер, истиче основне карактеристике њихове исхране, тврдећи да су оне кључне за здрав живот:
"То су вегетаријански начин прехране; велика количина сирових намирница; доминирају воће и поврће; природни производи; без икакве хемије; намирнице које се спремају тако што се чувају сви њени биолошки вриједни материјали; алкохол и слаткиши се не конзумирају; поштује се редован период гладовања", написао је он.
На међународном конгресу о канцерогеним обољењима у Паризу, у љето 1977. године, стручњаци су објавили да се потпуно одсуство рака јавља само код народа Хунза. За њих је препјешачити 20-ак километара дневно исто што и за нас прошетати око куће. Припадницима народа Хунза је пењање уз планину као одлазак у трговину, а спуштају се сретни и весели.
Независне новине
Скоро никада нису болесни, а захваљујући генима увијек изгледају младолико. Они су прави примјер да готово идеалан начин живота заиста постоји. Купају се у леденој води, чак и на температури од 15 степени испод нуле, а и са 65 година рађају дјецу.
Лјети једу сирово воће и поврће, а током зиме конзумирају суве марелице, проклијале житарице и овчји сир. Постоји период када Хунзи ништа не једу, а он је познат као "гладно прољеће".
Назив је добио по томе што је воће тада још увијек незрело и тада пију искључиво сок од сувих марелица. Период траје од 2 до 4 мјесеца и сматрају га круцијалним за своје здравље и начин живота. Протеине уносе у најмањим количинама, а дневно унесу у просјеку 1.933 калорија, од којих је 50 г протеина, 36 г масти и 365 г угљених хидрата.
Из искуства многих странаца придошлица, који су се преселили у долину ријеке Хунзе, закључили су да је главни фактор дуговјечног живота здрава прехрана. Шкотски љекар Мек Харисон је, по повратку у Енглеску, извео експеримент на великом броју животиња.
Једна група се хранила нормалном храном лондонске радничке породице, која је подразумијевала бијели хљеб, харинге, прерађени шећер, конзервисану храну и кувано поврће.
Као резултат такве прехране, код животиња су се појавиле различите људске болести. Друга група животиња се хранила храном Хунза и остала је савршено здрава. Књига "Хунза – људи који не знају за болест", аутора Р. Бирчер, истиче основне карактеристике њихове исхране, тврдећи да су оне кључне за здрав живот:
"То су вегетаријански начин прехране; велика количина сирових намирница; доминирају воће и поврће; природни производи; без икакве хемије; намирнице које се спремају тако што се чувају сви њени биолошки вриједни материјали; алкохол и слаткиши се не конзумирају; поштује се редован период гладовања", написао је он.
На међународном конгресу о канцерогеним обољењима у Паризу, у љето 1977. године, стручњаци су објавили да се потпуно одсуство рака јавља само код народа Хунза. За њих је препјешачити 20-ак километара дневно исто што и за нас прошетати око куће. Припадницима народа Хунза је пењање уз планину као одлазак у трговину, а спуштају се сретни и весели.
Независне новине
